СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ

Од првих дана, глумци Српског народног позоришта били су и културни мисионари који су битно утицали на културни идентитет и свест нације. У позоришту које је, првих година свог постојања било најчешће на турнејама, израсла је група великих глумаца: Димитрије Ружић, Драга Спасић, Лаза Телечки, Миша Димитријевић, Илија Станојевић, Димитрије Спасић, Јефта Душановић и, међу њима необичан човек, чаробњак који је на сцени могао баш све, највећи уметник српког глумишта - Пера Добриновић. 1981. године, када је отворена нова зграда СНП-а, Пери Добриновићу је подигнут споменик (рад вајара Миланка Мандића). Био је то први споменик глумцу у тадашњој Југославији.

После гостовања у Београду 1868, Кнез Михајло, одушевљен новосадским глумцима, позива Јована Ђорђевића да оснује стално позориште у Србији. Прихватајући позив као изазов и част, управа је половину ансамбла повела са собом, и седам година после Српског народног позоришта основано је Народно позориште у Београду.

И у послератном периоду Драма Српског народног позоришта је одржала своју славу. Најистакнутији међу глумцима тог периода свакако су били: Петар Петковић, Станоје Душановић, Петар Вртипрашки, Витомир Љубичић, Синиша Раваси, Љубица Раваси, Стеван Шалајић, Иван Хајтл, Миодраг Лончар, Тихомир Плескоњић, Мира Бањац, Милица Радковић, Велимир Животић, Раде Којадиновић, Заида Кримшамхалов, Добрила Шокица, Јелица Бјели, Стеван Гардиновачки...

И данас Драми Српског народног позоришта делује ансамбл изванредних глумаца који изводи представе највећих светских класичних и модерних, страних и домаћих аутора.
Квалитету и репутацији Драме Српског народног позоришта неизмерно су допринели значајни уметници који су у њему радили или раде и данас. Неизбрисив траг оставили су редитељи: Јуриј Ракитин, Јован Коњовић, Боривоје Ханауска, Радослав Веснић, Јован Путник, Димитрије Ђурковић, Јосип Кулунџић, Дејан Мијач, Никола Петровић, Душан Јовановић, Љубомир Драшкић, Желимир Орешковић, Воја Солдатовић, Љубиша Ристић, Стево Жигон, Вида Огњеновић, Бранко Плеша, Егон Савин, Љубослав Мајера, Радослав Миленковић, Кокан Малденовић, Даријан Михајловић, Жанко Томић, Предраг Штрбац... Огроман је и допринос сценографа: Миланка Шербана, Стевана Максимовића, Владимира Маренића, Ђорђа Табаковића, Владислава Лалицког, Милете Лесковца, Миодрага Табачког, Герослава Зарића, Бориса Максимовића, Далибора Тобџића...; костимографа: Соње Шербан, Стане Јатић, Доре Душановић, Божане Јовановић, Љиљане Драговић, Бранке Петровић, Анамарије Михајловић, Миланке Берберовић, Јасне Петровић Бадњаревић, Мирјане Стојановић Маурич, Бојане Никитовић, Марине Сремац...; композитора: Душана Стулара, Зорана Христића, Војислава Костића, Габора Ленђела, Стевана Дивјаковића, Ксеније Зечевић, Предрага Пеђе Вранешевића, Бате Нонина...; кореографа: Марине Олењине, Георгија Македонског, Ике Отрина, Крсте Кузмановског, Мирјане Поповић, Бранка Маринковића, Бориса Тонина, Вере Костић, Лидије Пилипенко, Владимира Логунова, Крунислава Симића, Наде Кокотовић, Оливере Ковачевић Црњански, Милана Лазића..., као и аутора сценског покрета: Ивана Клеменца, Ферида Карајице...

Желећи да допринесе афирмацији младих талентованих драмских писаца и обогати позоришну продукцију у земљи, Српско народно позориште је 2004. покренуло Пројекат три - Конципиран као фестивал нове српске драме, аутора који до сада нису извођени на професионалним позорницама домаћих театара.

Опера - Од свог оснивања 1861, Српско народно позориште је на свом репертоару имало комаде са певањем и музиком. Развијајући се преко сложенијих облика – оперете, крајем 19. века представило је и најкомплекснију музичку форму – оперу. Чак и за време прве, пионирске декаде, музика је била важна компонента представа. Позориште је увек имало свог капелника (диригента), хор кога су чинили углавном глумци и мали позоришни оркестар. Први Капелник био је Адолф Лифка. За први оригинални допринос новосадској музичкој сцени заслужан је млади, талентовани Аксентије Максимовић, који је компоновао музику за седамнаест представа. Прва оперета – Врачара, чији је аутор био глумац и редитељ Веља Миљковић, а композитор А. Пихерт, изведена је 1891. (на гостовању у Белој Цркви). Прве оперске представе у нашем граду одигране су 1897.: Лепа Галатеа Франца Супеа и Јовичини сватови Виктора Масеа, обе у режији Пере Добриновића и диригентским вођством А. Пихерта. Најистакнутији солисти тог времена били су: Султана Цијукова, Драга Спасић и Жарко Савић – наш први певач интернационалне репутације. После Првог светског рата, Српско народно позориште наставља са извођењем оперета и опера. Заслужни појединци тог времена били су: Коста Луковић, Хинко Маржинец и Петар Коњовић. Због недовољне финансијске помоћи и прихода, Опера је укинута 1924, а ускоро, 1926. и Оперета.
Стална Опера је основана 1947. Први диригент и директор био је Војислав Илић. Почетак рада Опере као институције везује се уз премијеру Вердијеве Травијате, 16. новембра 1947. Травијата је остала најизвођенији оперски наслов. Пошто су се тада Хор и Оркестар први пут појавили у пуном оперском саставу, тај датум је усвојен за датум њиховог оснивања. Први диригент и Уметнички директор био је Војислав Илић. Истакнути солисти тог времена били су: Зденка Николић, Мирјана Врчевић Бута, Матија Скендеровић, Олга Бручи, Рудолф Немет, Аница Чепе, касније: Франц Пухар, Димитри Мариновски, Шиме Мардешић, Аранка Херћан Бодрич, Адела Марушевић, Фрања Кнебл, Душан Балтић, Владан Цвејић, Ирена Давосир Матановић, Светозар Дракулић, Војислав Куцуловић, Јелена Јечменица, Вера Бердовић, Вера Ковач Виткаи... Многи истакнути диригенти радили су у Опери Српског народног позоришта: Војислав Илић, Лазар Бута, Предраг Милошевић, Милан Асић, Душан Бабић, Душан Миладиновић, Даворин Жупанић, Гаетано Чила (Италија), Маријан Фајдига, Имре Топлак, Владимир Тополковић, Младен Јагушт, Еуген Гвоздановић, др. Виктор Шафранек, Миодраг Јаноски, Ангел Шурев, Јон Јанку (Румунија), Јурај Ферик, Љубиша Лазаревић, Бојан Суђић, Душан Михајловић, Весна Шоуц Пантелић, Весна Кесић Крсмановић, Ренато Палумбо (Италија), Манлио Бенци (Италија), Јанез Говедник, Марко Паче (Италија), Жељка Милановић. Ансамбл Опере Српског народног позоришта и данас има изванредне солисте, певаче и музичаре који изводе дела интернационалног и националног оперског наслеђа, оперете, мјузикле и хорску музику, а одржава и богату оркестарску продукцију.

Награде - Поред бројних домаћих награда и признања посебно издвајамо и три изузетно престижне међународне награде Оркестру Српског народног позоришта: Награда Савезне Владе Републике Аустрије за извођење Моцартове опере Фигарова женидба и Моцартовог Реквијема из 1956. године поводом двестоте годишњице од рођења В. А. Моцарта; Награда Министарства културе Ирака за извођење опере Р. Бручија Гилгамеш из 1987. године на И међународном фестивалу у Бабилону; Награду Министарства културе Руске Федерације – сребрна медаља “Пушкин” за успешно обележавање песникове годишњице, у којој је било прво драмско извођење Евгенија Оњегина и прво извођење опере С. Рахмањинова Алеко у Југославији из 1999. Нарочито ласкаво признање од стране оперских и музичких критичара Југославије 2001, Вердијевој години - Опера Српског народног позоришта добила је за изванредну интерпретацију вердијевог Магбета (диригент Младен Јагушт, редитељ Даријан Михајловић). Представа је проглашена за најбољи оперски догађај протекле деценије.

Оркестар - Септембра 1945, Српско народно позориште (тада Војвођанско народно позориште) ангажовало је виолинисткињу Зору Душановић и обоисту Лајоша Кесегија и тако поставило камен темељац Оркестра. Са новим члановима, примљеним током неколико наредних година, први прави Оркестар основан је заједно са формирањем Опере, 1945, а прва премијера била је Вердијава Травијата, 16. новембра 1947. Њихов рад је, нарочито током прве декаде постојања, а због недовољног броја добрих музичара, био тесно повезан са осталим професионалним ансамблима и институцијама у граду: Новосадском филхармонијом, различитим оркестрима Радио Новог Сада, Новосадским камерним оркестром, Музичком школом “Исидор Бајић”, а касније и Музичком академијом. Оркестар Српског народног позоришта самостално је наступао прилоком турнеја Опере у Мађарској, Румунији, Бугарској, Грчкој, Хрватској, Италији, Словенији, Аустрији, Белгији, Холандији, Луксембургу, Немачкој, Русији, Египту и Ираку. Од свог оснивања до данас Оркестар је извео око 210 опера и 120 балетских премијера, 60 оперета и мјузикла и више од 110 концерата. Концертмајстори Оркестра су млади украјински виолиниста Сергеј Шаповалов и Александра Крчмар.

Хор - Хор Опере Српског народног позоришта је познат по својим високим уметничким квалитетима и одувек је оцењиван као један од најбољих оперских хорова у земљи. Захваљујући богатој традицији неговања хорске музике у Новом Саду, Војвођанском позоришту (данас Српском народном позоришту) било је лако да, приликом свога обнављања после ИИ светског рата, ангажује најталентованије певаче. Пошто је Хор при пут наступио у пуном оперском саставу на премијери Вердијеве Травијате 16. новембра 1947, тај дан је прихваћен за датум његовог оснивања. Од својих почетака, Хор је, заједно са Оркестром, био један од најпоузданијих стубова Опере Српског народног позоришта. Његову физиономију изградио је први диригент Опере, професор Војислав Илић, компетентни познавалац хорског певања. И каснији диригенти и корепетитори дали су допринос одржавању и унапређивању његовог уметничког нивоа: Милутин Ружић, Ладислав Перлдик, Владимир Тополковић, Мира Глигић, Љиљана Крџалић, Ангелина Стефановић, др. Виктор Шафранек, Берислав Скендеровић, Борис Черногубов, Еуген Гвоздановић, Јурај Ферик, Весна Кесић Крсмановић и Наталија Михајловна Арефјева. С времена на време, неки чланови ансамбла прихватали су одговорност дириговања у операма: Катица Филеп Ференци, Ђорђе Молдовановић и Чедомир Милушић. Наступајући као солисти у многим музичким жанровима, ТВ и радио програмима и на различитим језицима, чланови Хора стекли су вредна нова искуства и тиме допринели квалитету извођења. Потреба да се прикажу вокално инструментална дела свих епоха, од полифоније шеснаестог века, преко барока до модерног доба, испуњена је 1980. године, оснивањем Хора Музичког центра Војводине. Његов оснивач и диригент био је Јурај Ферик. Хор је радио до 1989.

Мушки камерни хор почео је да делује у оквиру Музичког центра Војводине 1980. Наставио је активност 1996. Његови чланови су професионални певачи Хора Опере Српског народног позоришта. Сви су се они претходно огледали на пољу духовне музике што их је и окупило у овај ансамбл. За кратко време Хор је освојио публику својом изузетно богатом концертном активношћу. На репертоару су им литургије, нарочито домаћих аутора, које до сада нису извођене. Посебно је значајно прво извођење Литургије Јосифа Маринковића, што је једно од највећих достигнућа Хора. Оснивач Мушког камерног хора је Јурај Ферик, диригент. Дипломирао је на београдској Музичкој академији 1965, специјализовао се у Прагу, Београду и Нишу (Нишки симфонијски оркестар). У Нови Сад је дошао 1980. и ту провео највећи део каријере промовишући културно наслеђе Војводине и савремено домаће стваралаштво. Ансамбл је наступао широм наше земље, као и у иностранству (Итаљиа, Грчка) и свуда је био високо оцењен, како од публике, тако и од критике. О томе говоре и награде за висок уметнички ниво, добијене на фестивалима као што је златна медаља на 35. фестивалу “Мокрањчеви дани”, плакета на фестивалу “Путевима православља” у Новом Саду, специјална награда за премијерна извођења компонованих литургија на фестивалу “Хорови међу фрескама” у Београду. На репертоару Мушког камерног хора се налазе такви музички бисери као што су: Божанствена литургија Франческа Синика 1840, Литургија Роберта Толингера, писана 1885, Литургија Владимира Бобериђа, писана 1908... У сарадњи са Новосадском филхармонијом Хор је реализовао неколико веома важних уметничких пројеката: Реквијем (Моцарт), Реквијем (Верди), Цармина бурана (Орф), Четири годишња доба (Хајдн), Везиља слободе (Вукдраговиц), Јама (Херцигоња), Војводина (Бручи – Антић).

Женски камерни хор почео је да делује у оквиру Музичког центра Војводине 1980. Наставио је активност 2002. Делује под руководством искусног диригента Весне Кесић Крсмановић, која у Српском народном позоришту ради од 1987. Дипломирала је композицију и дириговање на београдској Музичкој академији, усавршавала се у Сијени (Италија) и Мађарској, и освојила многе награде у категорији оркестарске и хорске музике. Захваљујући њеном вођству, стручна критика редовно истиче уметничке квалитете новосадског хорског ансамбла, наглашавајући њихову увежбаност, вокалну технику и динамичко нијансирање уз сочну и носиву, свежу звучност. Хор је гостовао 10. маја 2004. у Сарајеву (БиХ), на самиту о толеранцији у Кармини бурани Карла Орфа, као водећи хор. Гостовали су и на отварању Старог моста у Мостару (БиХ), 23. јула 2004. са истим програмом. На свом репертоару имају дела највећих светских и домаћих аутора хорске музике: Ласо, Палестрина, Албинони, Кодаљ, Моцарт, Перголези... Њихово највеће достигнуће је извођење Божанствене литургије Св. Јована Златоустог (Стеван Ст. Мокрањац, Аркадиј Дубенски, Марко Тајчевић), 2003.

Балет српског народног позоришта је своје прве кораке учинио децембра 1947, када је Војвођанско народно позориште (данас Српско народно позориште), у оквиру свог Драмског студија, отворило Балетски одсек. 1948. године, Студио је прерастао у Средњу балетску школу класичне оријентације, која је образовала играче за потребе Српског народног позоришта. Најзначајнији резултати у том периоду постигнути су захваљујући кореографу и педагогу Даници Живанчевић, која је поставила кореографију за оперету Еро с’ онога свијета, са фолклорним играчима и солистима Петром Јерантом и Иреном Киш (једином балерином у ансамблу). Фебруара 1950, управник Јован Коњовић и Маргита Дебељак, директор Балетске школе, организовали су аудицију после које је ангажовано 24 члана уметничког ансамбла Дома ЈНА, заједно са главним кореографом и педагогом Марином Олењином.

Балет Српског народног позоришта основан је 8. марта 1950. Прва балетска представа била је Шехерезада Николаја Римски-Корсакова (кореограф Марина Олењина), 25. маја исте године. Први солисти били су Јелена Андрејев, Борис Радак, Вера Блажић, Петар Јерант, Јелена Главонић, Крсто Кузмановски, Стеван Израиловски, Стеван Гребелдингер, Милорад Мића Живановић, Маргита Братоножић, Жарко Миленковић... Од својих почетака, Балет изводи дела домаће баштине: Лицитарско срце (Барановић), Ђаво на селу (Лотка), Охридска легенда (Христић). Критичари сматрају прво извођење Лабудовог језера (8. јануар 1955) веома важним датумом у историји новосадског Балета. То је био период када је прва генерација Балетске школе дипломорала, доносећи нове покрете и нове играчке вештине и стварајући нове услове за кореографске креације. Балет је наставио да ангажује младе и образоване плесаче који су који су обележили културни живот Новог Сада и земље: Даница Рекалић, Мира Поповић, Ксенија Глигорић, Мира Матић, Јелена Михајловић Хајек, Јелица Нинковић Прокић, Игњат Игњатовић, Бранка Типелац, Хелмут Неделко, Мира Тапавица, Ерика Марјаш-Брзић, Софија Стојадиновић, Добрила Новков, Биљана Максић Његован, Ото Рис, Јулијана Сремац, Растислав Варга, Живојин Новков, Амалија Петрић Узелац, Мира Рушкуц... Многи истакнути кореографи радили су у Балету Српског народног позоришта. У првом периоду то су били: Борис Тонин (који је донео нове и интересантне идеје и покушао да афирмише новосадски Балет на турнејама по свету), Макс Кирбос, Вера Костић, Карол Тот, Пиа и Пино Млакар. Огроман утицај оствариле су Вера Бокадеро и Стела Пирогова (модерна верзија Лабудовог језера), као и Лидија Пилипенко (Вечити Младожења и Избирачица, композитор Зоран Мулић), Владимир Логунов и Крунислав Симић. Упоредо са класичним плесом, креиран је и модерни израз у кореографијама Георгија Македонског и Ике Отрина. И у каснијем периоду настављено је истраживање на пољу уметничке експресије. Нада Кокотовић упознала је играче са савременим плесом а Ендру Питер Гринвуд (Велика Британија) помогао им је да се укључе у светске токове, модернизују и обогате плесачки израз. Сезона 1994/95 је значајна по премијери Грка Зорбе (Микис Теодоракис – Крунислав Симић), најуспешније представе деценије која је на репертоару непрекидно од тада. Током седамдесетих, балетски репертоар је обогаћен представама за најмлађу публику (Петар Пан, Црвенкапа, Пипи Дуга Чарапа, касније Коњић Грбоњић, Макс и Мориц...) Балетски ансамбл Српског народног позоришта и данас има изванредне солисте и играче који изводе класични и модерни, светски и домаћи репертоар.

Форум за нови плес основан је у јуну 2002, у циљу стварања новог простора за истраживање савременог плесног и позоришног израза. Пратећи аутентичне потребе младих играча за истраживањем и проширивањем искуства, одлучили смо да им омогућимо усавршавање на пољу савременог плеса, кроз различите образовне програме - радионице и предавања, чији су резултат биле представе и кореографске минијатуре у сарадњи са еминентним кореографима из земље и иностранства. Иницијатор пројекта Форум за нови плес је Оливера Ковачевић-Црњански.

1861, 16/28. јула, у Новом Саду, на седници Српске читаонице којом председава Светозар Милетић, основано је Српско народно позориште. Оснивач је Друштво за Српско народно позориште, акционарско удружење које, све до почетка Првог светског рата 1914, води и развија СНП. За првог управника постављен је Јован Ђорђевић, чија је агитација на свим фронтовима, а поготово кроз чланке у Српском дневнику, у прилог оснивања (драмског) позоришта (на српском језику) у Новом Саду, административном центру тадашње аустроугарске провинције, резултирала управо горенаведеним епилогом. Било је то прво позориште на простору који данас називамо екс-југословенским, а које је представе играло на неком од јужнословенских језика.

1868, након гостовања у Београду, а на позив кнеза Михаила, Јован Ђорђевић с половином новосадског ансамбла, оснива Народно позориште у Београду.

1914 - 1941. Најтежи период у историји СНП. Често му мењају име, од 1920. у његовом саставу је и Опера (укинута већ 1925, због недостатка новца и претворена у Оперету), 1928, у ноћи између 22. и 23. јануара, изгорела је зграда (и у њој комплетан фундус и библиотека непроцењиве вредности) Позоришта Дунђерског у којем је СНП играло представе...

1945, 17. марта, прва представа након Другог светског рата: Најезда Леонида Леонова, у режији Јована Коњовића. Први послератни управник је песник Жарко Васиљевић. Позориште је обновљено под именом Војвођанско народно позориште, под којим ће радити све до 1951, када му се враћа име Српско народно позориште.

1958. на чело куће ступа Милош Хаџић, управник с најдужим стажом (до 1979) чије је време управниковања названо “златним добом” СНП.

1947. основана је Опера Српског народног позоришта.

1950. основан Балет Српског народног позоришта.

1956. СНП је иницијатор и оснивач Стеријиног позорја.

1981, 28. марта, из Соколског дома СНП, у својој 120 сезони, усељава се у садашњу зграду. Тај дан установљен је тада као Дан Српског народног позоришта.
2006, септембра, СНП улази у своју 146. сезону као члан Европске театарске конвенције (од јуна) и као члан асоцијације Позориште без граница, у којој су и: Одсек за културу града Шћећина, Пољска, Театар “Гардонyи”, Егер (Мађарска), Театар “Тамаси”, Св. Ђорђе (Румунија) и Театар “Рицтус”, Нант (Француска).