КЦНС- ИВАН МИЛЕНКОВИЋ: ФИЛОЗОФСКИ ФРАГМЕНТИ

ИВАН МИЛЕНКОВИЋ:
ФИЛОЗОФСКИ ФРАГМЕНТИ
(Карпос, Лозница, 2011)

Учествују:
Теофил Панчић, Драган Проле, Иван Миленковић

Ликовни салон КЦНС, Католичка порта 5
Уторак, 28. фебруар 2012, 19 сати
 

У Филозофским фрагментима Иван Миленковић даје репрезентативни пресек актуелних домаћих и страних теоријских кретања. У преко педесет чланака, који су највећим делом објављивани у домаћој штампи почев од 2002. године, бави се бројним савременим филозофима, писцима и темама.
Овај избор из његвог богатог публицистичког опуса, сажима његове изразито широке и разнолике интелектуалне преокупације у форми приступачној академски информисаној публици и уједно представља важан документ о филозофији у Србији у првој деценији XXИ века.

Новински текст је карика у ланцу медијске исхране, скорели екскремент неког догађаја, непоуздано сведочанство да тај дан, можда, није био сасвим бесмислен. Због тога је потребно пронаћи нарочито добар разлог да се избор новинских текстова окупи између корица књиге. Овде, међутим, доброг разлога нема. Рђав разлог је филозофија. Ови текстови настајали су против једне млитаве интелектуалистичке струје која писање за новине држи делатношћу нижег реда, пучком разбибригом, трећеразредном занимацијом у односу на писање за стручне часописе. То нарочито важи за филозофију која се, према једној од упорнијих предрасуда, клади на вечност, те би, према томе, морала бити равнодушна према захтеву дана, према једнократној употреби новинског папира. Предрасуда је додатно ојачана сложеношћу филозофског језика који је, барем у том сегменту, потпуна супротност новинском изразу. Проблем је, међутим, што филозофски израз који се клади на вечност неопозиво губи, он остаје апстрактно муљање, мање или више вешто жонглирање појмовима без нужне везе са стварношћу. Филозофија је, томе насупрот, конкретна. Њена конститутивна суздржаност у односу на стварност, њен одмак од стварности, услов је могућности да се та стварност захвати појмом (да се појми, схвати, разуме као целина). У једној деридијанској парафрази Хегела могли бисмо рећи да је филозофија своје време захваћено текстом. Носилац текста - новина, часопис, књига, електронска форма - нипошто није услов филозофије. Рачуна се само текст. Као и када је реч о књизи, он може бити добар, или рђав. И то је све. И то је увек премало и увек превише: филозофски текст нуди мање од саме стварности и више од самог текста (или обратно). Утолико је основна заокупљеност ових малих огледа - језик. С обзиром на медиј за који су писани, они покушавају да одрже општост филозофског дискурса, а да, истовремено, технички ниво филозофског језика сведу на најмању могућу меру.