KISAČKA ULICA

Dobila je ime još 1745, po obližnjem selu Kisaču, odnosno po tome što je vodila do Kisačke kapije na periferiji grada. Menjala je ime dva puta, za vreme okupacije 1941-44. nazivala se Szabadkai utca/Subotička i kraće vreme posle oslobođenja Lenjingradska. Prvobitno je na nemačkom nazivana Kiszacser Gasse, a od Nagodbe 1868. na ma arskom Kiszássi utca. Za Srbe je uvek bila Kisačka ulica. Krajem XVIII veka tu se naselio veliki broj porodica nekadašnje srpske milicije među kojima su najpoznatiji bili Miličići, Rakići, Markovići, Bašići. Do kraja XIX veka ulica se prostirala do šanca, odnsno nasipa, koji je branio unutrašnji deo grada od podzemnih voda.

Na kraju ulice nalazila se Kisačka kapija gde se naplaćivala trošarina za unesenu robu i kaldrmarina od svih trgovaca i ratara koji su kolima dolazili u grad. Tu je bila velika rampa koja je preko dana stajala podignuta, a uveče se spuštala i lancem i katancem zatvarala. Kapija je bila na mestu gde su danas kamenorezačka radionica i jendek u blizini ruševine prve kuće, ranije Rusinske ulice. Sve do druge polovine XIX veka ova ulica, prava i široka, ličila je na seosku, a i kuće su bile u stilu seoske panonske arhitekture, prizemne, pretežno od naboja, sa zabatom i mahom trskom pokrivene. Zatim je počela i ovde izgradnja većih i lepših kuća građanskog tipa. Pri kraju ulice s leve strane, u proširenom delu, bio je zeleni skver, gde se nalazio ozidani krst.

Prilikom izgradnje novog železničkog čvora 1963, ova je saobraćajnica, koja je povezana sa sadašnjim bulevarom Jaše Tomića, znatno proširena, pa je parkić nestao. U prošlosti su u ovoj ulici stanovale mnoge ugledne porodice ratara, Bajići, Žikići, Jovanovići, Mogini, Moljčevi, Munćani, Stojkovići, Fratucani i dr. Ratara već odavno nema, a u kućama stanuju ili njihovi potomci koji se bave trgovačko-zanatlijskim ili intelektualnim zanimanjima, ili novonasenjeni žitelji Novog Sada. Od privrednih objekata, tu je bio Fajtov mlin na samom početku ulice, kao i Munćanova radionica fijakera na kraju ulice, a od javnih zgrada ovde se nalazilo Kožno-venerično odeljenje Pokrajinske bolnice, kao i Kasarna konjičkog eskadrona, koja je delimično srušena prilikom rekonstrukcije i proširenja ove ulice.

U zgradi nekadašnjeg mlina smeštena je robna kuća nameštaja, a otvoreno je još desetak privatnih trgovačkih radnji. Ima i više zanatskih radnji, pogrebnih ustanova i osam ugostiteljskih lokala, među kojima je i stara kafana „Bela lađa”. Najpoznatija kuća u Kisačkoj je br. 20, koja pripada naslednicima Mileve Marić, novosadske matematičarke, nekadašnje supruge čuvenog svetskog naučnika, nobelovca Alberta Ajnštajna (1878-1955). Ovu prizemnu kuću, dugačku preko 20 metara, podigao je njen otac Miloš Marić (1846-1922) gradski gruntovničar, rodom iz Kaća. Kuća ima 20 prozora i dvokrilnu ulaznu kapiju. Izgrađena je 1907. po projektu Manojla Petljanskog, u kombinaciji dva stila, baroka i secesije. Građevinske radove izveo je zidarski preduzimač Laslo Lehner. Zgrada je podignuta uz pomoć dugoročnog zajma, koji je davala jedna banka u Nađsebenu. Sa fronta kuće ima šest soba, čiji prozori gledaju na ulicu. Iza tih soba su sporedne prostorije sa prozorima i vratima prema dvorištu. U dvorištu su bila još dva stana za izdavanje. Sa dvorišne strane nalazila se veranda u zelenilu, kraj nje bunar, a dalje u dubini bašta s voćnjakom. Ispred kuće na ulici postojao je jendek, u kojem su se dva Milevina i Albertova sina igrala sa komšijskom decom. Potonja supruga poznatog knjižara Vladimira Ležimirca Zora Tucić, kći varoškog žandarma Andrije, sećala se kako se i ona kao devojčica tu igrala s Ajnštajnovim dečacima, Hansom Albertom i Edvardom. Tucićev stan je bio u dvorištu.

Kako izgleda, i ranija kuća na tom placu bila je Marićeva. U njoj je Ajnštajn boravio prilikom svoje prve posete Novom Sadu 1905. Na drvenoj dekorativnoj kapiji u ukrasnom kovanom gvožđu su inicijali Miloša Marića, a ulaz je oivičen stilizovanim korintskim stubovima. Povodom stogodišnjice rođenja Mileve Marić (1875-1948), na kući je otkrivena bronzana spomen-ploča, delo novosadskog vajara Andrije Vasiljevića Baće.