DUNAVSKA ULICA I DUNAVSKI PARK

Ulica još iz vremena Petrovaradinskog šanca, posle Zlatne grede najstarija u starom jezgru grada. Ulica je u stvari bila nasip između dve bare, leva strana je zasuta tek 1918. godine. Na mapi iz 1745. i dugo posle toga nazivala se Aufden Brück (Na mostu). Na samom mostu nalazili su se mali dućani u drvenim budama. Nemci su ovaj sokak nazivali Donaugasse, a Mađari Duna utca. Jedno vreme zvala se Petrovaradinska ulica. Tuda je vodio put prema Dunavu i pontonskom mostu za Petrovaradin. Između dva svetska rata ulica je nosila ime Jaše Tomića, za vreme Drugog svetskog rata Mađari su je prekrstili u ulicu dr Lasla Bardošija, da bi se konačno ustalio naziv Dunavska ulica posle 1944. godine.

Na uglu Dunavske i današnje Gimnazijske, preko puta Vladičanskog dvora nalazila se jednospratnica s kupolom i balkonom na samom ćošku. U njoj je bila Grajnicova gvožđara, a pred Drugi svetski rat trgovačka firma „Kontinentalno d. d.”, takođe sa gvožđarom, koja je tu ostala i prvih godina posle rata, kada je zgrada srušena, a na slepom zidu susedne (Pajevićeve) kuće probijeni prozori, izlozi i vrata.

Današnja spratna zgrada br. 1 je iz druge polovine XVIII veka, oštećena je u bombardovanju 1849, a kasnije je obnovljena. U njoj je 1870. smestio svoju štampariju tadašnji predsednik Matice srpske dr Jovan Subotić i štampao politički list Narod. Avgusta 1876. štampariju i kuću je od Subotića kupio knjižar i izdavač Arsa Pajević. Ovde je štampao Zmaj-Jovine listove Ilustrovanu ratnu hroniku, Neven, Starmali i Javor, a od 1888. do 1895. liberalni list Branik, čija je i redakcija bila tada u toj kući. Od 1885. naspratu Pajevićeve kuće bile su prostorije Srpske čitaonice. Zgrada je 1958. prešla društvenu svojinu i danas je u njoj smeštena Gradska biblioteka, koja nastavla tradiciju Srpske čitaonice. Restauracija 1969-1970. povratila je raniji izgled fasade.

Kuća br. 3 je iz istog vremena, takođe je stradala u Buni, a pripadala je porodici gradonačelnika Stevana Popović-Pecija. Stručnjaci smatraju da je to jedna od najlepše skrojenih zgrada u ovom kompleksu.

Kuća br. 5 pripadala je porodici dr Mihaila Polit-Desančića. Potiče iz druge polovine XVIII veka, obnavljana je 1813. i posle Bune. U njoj je pre rata bila trgovina muzičkih instrumenata Bele Trumpela, a i sada je Muzički magazin.

Zgrada br. 7 pripadala je porodici Petrović, nekada se u njoj nalazila gostionica.

U kući br. 9 Krsta Đorđević je smestio pekaru, sa ulice je buregdžijska radnja njegovih naslednika. Posle stradanja u Buni zgrada br. 11 je obnovljena 1867. Susedna zgrada br. 13 novijeg je datuma, podignuta krajem XIX veka umesto starije građevine. Pod brojem 15 smeštena je poslastičarnica. Naredna, br. 17 bila je vlasništvo Save Vujića. U broju 19 je Hošekova oštračka radionica, osnovana 1895. U kući br. 21, gde je bife „Ribar” nekada je bila boemska gostionica „Crni jarac”, u kojoj je boravio Vasa Pelagić 1874, a na spratu je stanovao poznati profesor Aleksandar Sandić.

Kuća br. 23 podignuta je posle Bune i pripadala je konjičkom oficiru Antonu Gorjunu, a otkupili su je Dunđerski i 1926. adaptirali. Na spratu prema ulici uredili su reprezentativne sale i salone sa ukrasima od gipsa i štuka.

U br. 25 nalazio se dalmatinski restoran, koji je posle raspada Jugoslavije devedesetih godina prošlog veka dobio ime „Dunavska oaza”. Adaptacije su zbrisale skoro sve plastične ukrase koje je imalo ovo zdanje.

Velika reprezentativna građevina br. 27 iz 1905-06, sa uličnom fasadom i krovom u secesionističkom stilu, pripadala je Nikoli Ivkoviću, trgovcu i proizvođaču crkvenih ûtvari. U njoj je stanovao poznati advokat dr Ignjat Pavlas. Zgrada bogate eklektič ke fasade, broj 29, takođe je podignuta 1905, s frizom i vencima u stilu secesije. U njoj je depandans Muzeja grada Zbirka strane umetnosti, koju je novosadski lekar dr Branko Ilić poklonio Novom Sadu. Poslednje tri zgrade na levoj strani, 31, 33 i 35, potiču iz druge polovine XIX veka. Na uglu je bio poznati hotel „Fabri”. Na mestu gde su se nalazile šupe hotela dvadesetih godina prošlog
veka sagrađena je današnja Komanda garnizona (za vreme mađarske okupacije to je bilo mučilište poznato pod imenom Armija).

DUNAVSKI PARK

Godine 1895. počela je da se uređuje u centru Novog Sada zelena površina kao park. U blizini Dunava i u produžetku Dunavske ulice - otuda mu ime, a oivičen je bulevarom Mihajla Pupina s južne strane, Dunavskom ulicom sa severne, ulicama Ive Lole Ribara i Ignjata Pavlasa (Žarka Zrenjanina) sa istočne i zapadne. Tu je u XIX veku bio liman, rukavac Dunava koji je postao bara, obrasla trskom i vrbama, nezdrava za okolinu, leglo komaraca i žaba. Teren je bio niži od prostora oko Mostobrana i završetka Dunavskog sokaka, jer je zemlja odavde korišćena za gradnju nasipa uz obalu Dunava i nasipanje kraja Dunavske ulice.

Kad je Magistrat odlučio da ovo područje uredi, najpre je nasuta zemlja u depresijama s muljevito-peskovitom podlogom. Jedino je na najnižoj koti, na 76 m2 nadmorske visine, ostala bara, koja je kasnije ozidana, te je nastalo današnje jezerce, sa malim ostrvom, nazvanim Eržebet (Jelisaveta) gde je zasađena žalosna vrba u spomen na austrijsku caricu ubijenu 1898. godine. Franc [ams, petrovaradinski apotekar i hroničar zabeležio je još 1810. da je uz nekadašnji liman postojao prostor za šetnju i odmor, koji se lepo mogao videti sa Petrovaradinske tvrđave. Kraći priobalni deo limana i kraj Dunavske ulice, koji je bio donekle uređen, Novosađani su još pre nastajanja današnjeg parka nazivali Promenada (šetalište). Tu su pre podne izlazile majke ili dadilje s decom, oko podneva su dolazili penzioneri, a pred veče je to bilo mesto za provod mladeži. Na saletli, koja je obnovljena 2001. godine, nedeljom i praznicima, u popodnevnim časovima, svirala vojna kapela.

Prvih godina XX veka, kada je na mestu gostionice „Kod engleske kraljice” podignuta sudska palata (danas Muzej Vojvodine). Tada je širi prostor ispred ove palate lepo uređen, zasejana je trava, zasađeno drveće, a kroz travnjak su napravljene zemljane staze. U parku prema Dunavskoj ulici postavljena je skulptura Nimfa u vidu vodoskoka, rad poznatog novosadskog vajara Đorđa Jovanovića, a 1925. godine okolo je napravljen prvi cvetni parter. Gradnja okolnih zgrada i probijanje bulevara uvek je podrazumevalo i dodatno uređenje najbližeg dela Dunavskog parka, ulepšavanje i ukrašavanje. Park se danas prostire na površini od 33.695 m2 , na jezeru su patke i labudovi, izgrađena je i česma s pijaćom vodom, povećan broj klupa, sada ih ima 135. Nekada su u parku bile bude s poslastičarnicom i cvećarom, sada postoji dom izviđača, a uz teniska igrališta mali restoran. Na park se naslanja i rukometno igralište, čiji je prednji deo, prema ulici Ive Lole Ribara, iskorišćen za male radnje pretežno ugostiteljskog karaktera.

Travne površine zahvataju 22.000 m2, a ima ukupno 760 stabala dendroflore, pored deset hiljada komada ukrasnog listopadnog i zimzelenog šiblja, živih ograda, cvetnih gredica i perenskih zasada. U parku se nalaze mnoge vredne i retke vrste drveća. Pod zaštitu je stavljen izuzetno lep primerak piramidalnog hrastalužnjaka. Od listopadnog drveća ovde ima platana, lešnika, breza, koprivića, divljeg kestena, javora, srebrne lipe, jablana, od četinara jela, čempresa, crnog bora, tuja, od šiblja šimšira, žutike, japanske dunje, crvenog drena, kleke, itd.

Pored Nimfe, ovde se nalaze još dva spomenika: sedeća figura Đure Jakšića, rad Jovana Soldatović a (1982) i uspravna figura Prepodobnog Sergija Radonješ kog, rad Vjačeslava Kulikova, poklon Društva rusko-srpskog prijateljstva iz Moskve (1992). Sa Lenjinovog trga (Trga mladenaca) 1974. prenesena je ovamo bista Branka Radičevića, rad Ivanke Acin (1953), a 1992. na kamenom postamentu postavljena bista Miroslava Antića, rad Pavla Radovanovića. Figura Đorđa Natoševića, od veštačkog kamena visine 220 cm, rad vajara Karla Baranjija iz Novog Sada, postavljena 1934. godine, na konzoli u zidu, iznad ulaza u zgradu u ulici Vojvode Putnika br. 1.