Даничић, Ђура

Даничић, Ђура (Поповић, Ђорђе), филолог, лингвиста (Нови Сад, 16. IV 1825 - Загреб, 17. XI 1882)

Четврти је син, од њих пет, новосадског свештеника Јована Поповића и мајке Ане (рођ. Мојић, из Сомбора). Када му је било 13 година, умро му је отац, па је с браћом остао уз мајку и на старатељству Петра Јовановића, заменика директора новосадске гимназије Јована Хаџића. Своје презиме је променио најпре у Југовић, а затим (1847) у Даничић, а име у Ђура, и то име и презиме задржао је до краја живота.

Завршио је пет разреда гимназије у Новом Саду (1835-1841), а VI, VII и VIII (1841-1844) у евангелистичкој гимназији у Пожуну (Братислава), од којих су VII и VIII сматрани филозофским наукама. Ту му је професор био и познати словачки песник Људевит Штур. У новосадској гимназији учио је углавном на мађарском и латинском језику, делимично и на немачком, док су се латинска и немачка синтакса училе на славеносрпском језику. Предавале су се грчка и римска митологија, светска историја, алгебра, јестественица, антропологија, географија, етика, реторика. Уз немачку готицу учило се мађарско и славеносрпско писмо. Српски народни језик учио је у породици и из Вукових народних песама, које је отац редовно набављао. У Пожунском лицеју су се изучавали: математика, физика, историја, филозофија, естетика, литература, филологија, економија, класични језици. Ту је наставио да учи српски језик, скоро у тајности, изазван између осталога и тиме што му је у школском протоколу име било написано на мађарском језику (Popowich György). Међу наставницима се нарочито истицао Људевит Штур, који је међу ученицима ватрено ширио словенске идеје, а поред књижевности и филозофије предавао је и упоредну граматику словенских језика. Из Пожуна је изнео знање словачког, пољског, чешког и руског језика, који ће му, уз латински, немачки и мађарски, које је научио у Новом Саду, касније послужити као изванредна помоћ за научни рад. У Пожуну је био ангажован у Друштву и књижници српској, или Читаоници српској, у којој су његове колеге Срби били врло активни: читали су своје почетничке радове, преводили, рецитовали, проверавали један другоме литерарне и друге саставе, а ту су, између осталога, чували и везе са домовином. На састанцима у Читаоници српској стекао је прве појмове из естетике и књижевне критике. Као ђак лицеја већ је преводио са немачког, руског, словачког, чешког и пољског и неке од тих превода објавио у Подунавци. Због притиска мађарских шовиниста Љ. Штур је почетком јануара 1844. морао да напусти Пожунски лицеј, а то је ђаке оставило на милост и немилост тих људи. По завршетку лицеја враћа се у Нови Сад, где, преко дописа које објављује у братовљевим Српским новинама, шири словенске идеје Љ. Штура, а 1844. прелази у Пешту да учи право. Следеће (1845) године стиже у Беч да заврши студије права, али под Вуковим утицајем почиње да се бави српским и другим словенским језицима, и те године пише први чланак у одбрану Вуковог народног језика. Код Вука се упознаје са Бранком Радичевићем, Јованом Илићем, Љубомиром Ненадовићем, Милицом Стојадиновић, Богобојем Атанацковићем, Славком Златојевићем, Данилом Медаковићем, Јосифом Рајачићем, кнезом Михаилом Обреновићем, Миливојем Блазнавцем, Урошем Кнежевићем, Анастасом Јовановићем, Стевом Тодоровићем, Ђорђем Натошевићем. Упознаје Хрвате Ивана Мажуранића и Имбра Ткалца, а упознаје се и са Његошем, који је у Бечу 1847. штампао Горски вијенац, и са Вуковом кћерком Мином. У Бечу се упознао и са Ј. Копитаром, Ј. Шафариком, Ј. Добровским и Ф. Миклошичем. Убрзо је почео да помаже Вуку у његовим реформаторским пословима, а особито је био ангажован на припреми другог издања Српског рјечника (1852) и у критици књижевника који нису писали народним језиком. Уз Вука наставља да учи српски језик, чак се опредељује да пређе на Вуков ијекавски изговор. Вук га је привлачио као борац за народни језик, јер је знао да управо тај језик најсуптилније одражава дух народа, а тај дух био му је близак и пре упознавања са Љ. Штуром. У Друштву српске словесности, чији је члан био од 1849. до 1861, сукобио се, између осталих, и са Ј. П. Стеријом, који је био велики противник Вукове реформе. Стерија је Вука напао у Подунавци, а на то му одговара под псеудонимом "Млади Србин из Аустрије" (Подунавка, 14. децембар 1845) — онако неразумљивим језиком каквим је био написан Стеријин чланак, упућујући га да, ако зна — пише јасно, подвргавајући га подсмеху, а неразумљиве речи из његовог текста преводи на латински, да би га српски читалац "разумео". Студије права напушта 1846. да би се коначно прикључио Вуку у његовој борби за народни језик. Посвећује се филологији, а учитељ му (1846) постаје Фран Миклошич, тада већ познати и признати слависта. Уз Ф. Миклошича наставља да учи словенске језике, а уз Вука — српски. Тих година Вук се борио са многим српским писцима и интелектуалцима, особито са Јованом Хаџићем (Милошем Светићем). Ј. Хаџић је својим Ситницама језикословним, почев још од 1837, а касније "утуцима", оштро нападао Вука. Одговор Ј. Хаџићу на Утук III, под насловом Филолошке примедбе на Утук III Хаџића — М. Светића потписује са Ђ. Југовић. Бечка цензура је одбила рукопис, па му он мења наслов и штампа га, као брошуру на 63 стране, у Будиму (7. јула 1847), под насловом Рат за српски језик и правопис. Написао Ђ. Даничић. Ту је потанко и зналачки анализирао правопис Ј. Хаџића, доказујући да овај не зна српски језик, и то аргументује целим низом примера из старога и савременога српскога језика, наглашавајући узалудност Хаџићевих жеља да се пише старим језиком и правописом, да се нпр. знаци за полугласнике и друге сувишне графеме (œ, ß, ö и др.) задрже у српском правопису. Говори и о гласовним променама (асимилацији, палатализацији, јотовању и др.) истичући да их Ј. Хаџић не разуме и упоређује податке из српског језика са другим словенским језицима. Богатом аргументацијом доказује да се Хаџићев правопис "држи на незнању и самовољи", а из анализе значења лексема наслућује се будући велики лексикограф. Рат за српски језик и праовпис био је прекретница у српском језику. Ту се први пут у том језику јавља научна методологија заснована на аргументима и познавању словенских језика и лингвистичких законитости уопште. Тада је већ добро био упознат са Вуковим радом и његовом реформом језика и правописа. Сав његов даљи рад обележен је борбом да се као књижевни прихвати управо Вуков народни језик. О томе пише мноштво мањих радова у којима критикује лош и неразумљив језик књижевности и књижевника упоређујући га са добрим језиком Вуковог превода Новог завјета, са песмама Б. Радичевића и др. Марта 1850. с Вуком учествује на Бечком књижевном договору српских и хрватских лингвиста, где се књижевни језик Срба и Хрвата проглашава једним, заједничким за оба народа — на основама које је Вук утврдио. Исте (1850) године пише Малу српску граматику, коју ће касније (1863) проширити и штампати под насловом Облици српскога језика. Већи број његових мањих радова о језику и правопису објавио је 1925. Љ. Стојановић као Посебна издања СКА, књ. LIV, под насловом Ситнији списи Ђ. Даничића.

Из Беча 1856. долази у Београд, где је (16. маја) постављен за библиотекара Народне библиотеке. Од 1857. до 1861. обавља и дужност секретара ДСС, и тада особито ради на проучавању језика старих српских споменика, а 1859. изабран је за професора теорије књижевности, историје књижевности и филологије на београдском Лицеју. Ту је остао до 1865, када, због сукоба са бирократским административним властима, напушта Лицеј и прелази у поштанско одељење МУД. На позив Ј. Штросмајера и Ф. Рачког 1866. иде у Загреб и тамо га бирају за тајника (секретара) ЈАЗУ, која се тада оснивала (званично је почела са радом 1867). Као већ афирмисаног научника, Влада Србије (министар просвете је био Стојан Новаковић) позива га 1873. у Београд да на Великој школи предаје народни језик. Ту остаје до 1877, када поново, по одобрењу, одлази у Загреб да ради на историјском речнику српскога или хрватскога језика, и ту остаје до смрти (1882).

Даничићева научна делатност је вишестрана и обимна. Нема скоро ниједне области науке о српском језику и његовој историји да у њу није зашао и да у њој није оставио дубоке трагове. Бавио се правописом реформисаног језика, писао граматике, аналитички залазио у историју српског језика, засновао у оно време модерну српску и хрватску лексикографију, издавао старе српске писане споменике, преводио, бавио се лингвистичком и филолошком критиком. Граматичку систематизацију језичких појава отпочео је Малом српском граматиком а наставио је делима: Српска синтакса, Облици српскога језика, Историја облика, Основе српскога или хрватскога језика с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику, Коријени, а ту су и значајни радови за упоредно проучавање словенских језика: Разлике између језика српскога или хрватскога, Ћ и ђ у историји словенских језика, Диоба словенских језика. Проучавање српских акцената почео је 1851. у Миклошичевој едицији Slavische Bibliotek, наставио у Гласнику ДСС — 1856. и 1859, те у Раду ЈАЗУ — 1869. и 1872, а све те радове је, у редакцији Милана Решетара, објавила СКА 1925. под називом Акценатске студије Ђ. Даничића. Сви ови радови били су усмерени на синхроно или дијахроно проучавање српскога језика на народној основи, који је Вук нормирао као књижевни, а Даничићеве акценатске студије узор су Вук-Даничићевог акценатског система, који је и данас, уз мања одступања, основ српске књижевне акцентуације. Мала српска граматика је проистекла из сарадње са Вуком на припреми другог издања Српског рјечника и у њој је морфолошки обрађена управо лексика која се налазила у Вуковом Рјечнику. Урађена је по узору на Миклошичево дело Formenlehre der altslovenischen Sprache. Иако се у њој мало говори о гласовима, а синтакса се не обухвата, та је граматика дала модел за граматичку обраду српскога језика. Касније ју је, како смо рекли, проширио у издању (које неки сматрају другим) Облици српскога језика или Српска граматика. Дио III Облици (1863), која је доживела још осам издања. (У то време је помагао Вуку око III издања Новог завјета, 1864). Синтакса обухвата само падеже без предлога и с предлозима, који су обрађени на основу локалистичке теорије (за њу је Ф. Миклошич рекао да таквог дела нема ниједан словенски народ). У Историји облика налази се богата грађа за изучавање облика српскога језика (Јагић је ово дело назвао "готово монументалним"). У Основама је богата грађа класификована према наставцима, формантима за творбу речи. Поуздано је класификован и материјал у Коријенима. У овим делима је више дијахроне него синхроне анализе. Коријени су рађени у складу са схватањима тадашње, или чак нешто и раније, лингвистичке науке, и тежње да се етимологија сваке речи сведе на индоевропски корен. У време изласка из штампе наведених дела био је већ лингвиста европског формата и његове анализе су усклађиване са славистичком и уопште европском лингвистичком науком тога доба. То се нарочито односи на акценатске студије, које су и за европску науку биле узор како треба да се обрађује српска политонијска акцентуација.

Круну Даничићевог научног рада свакако представља лексикографија. Откакао је почео са Вуком да припрема друго издање Српског рјечника (вероватно још 1846), у којем је поставио темеље српског четвороакценатског система (прво издање Рјечника, из 1818, имало је само три акцента, јер се кратки акценти нису диференцирали) и из којега је црпео поуздану грађу за граматичко уобличавање и акценатске анализе — до краја живота наставио је да се бави овом облашћу. Почетком шездесетих година, док је био у ДСС, прикупљао је грађу за Рјечник из књижевних старина српских, чија су се прва два тома појавила 1863, а трећи 1864. Око овог речника, између осталог, дошао је у сукоб са већином чланова ДСС, који су, завидећи му на успесима, а мало се ко од њих бавећи науком, од њега захтевали да направи речник живог, савременог језика, не схватајући значај управо историјског речника. Речник је финансирала Јулија Обреновић-Хуњади, супруга Михаила Обреновића, тада кнеза српског, која се још од 1853, када је Даничић постао њен учитељ српског језика, озбиљно бринула о њему и његовом раду. Њој је овај речник и посветио. Речник обухвата лексику великог броја старих српских споменика, посебно житија светаца, затим Шафарикових Летописа српских, Миклошичевих Monumenta serbica, Пуцићевих Споменика српских и др. а у њему је и лексика из Вукове Данице, из неколико књига Гласника ДСС, нарочито из текстова који доносе грађу старих српских споменика. Поред тумачења речи, на латинском и српском, као илустрације су дате синтагме или реченице, понекад и шири пасуси из споменика. Позитивне судове о овом делу дали су, поред осталих, Ф. Миклошич, В. Јагић и С. Новаковић и окарактерисали га као велико дело не само српске него и уопште словенске лексикографије, а Руска академија наука га је поводом Рјечника изабрала за дописног члана. Најзначајније Даничићево дело из лексикографије, а не би се погрешило ако би се рекло — и уопште његово најзначајније дело, јесте Рјечник хрватскога или српскога језика, који је засновао одмах по доласку у ЈАЗУ, и која га је коначно издала у 23 тома. Овај речник замислио је као историјско лексикографско дело у којем треба да се нађе и обради сва лексика српских и хрватских писаних споменика од XII в. до Вука и нешто после њега. Обрада обухвата речи које су нађене у грађи, а успостављање номинационог и значајних других граматичких облика одредница, као и акценат, учињено је према новоштокавским ликовима (нису обухваћене речи из кајкавског и црквенословенског). Значења речи обрађена су детаљно, у дијахронији, уз илустрације из ексцерпираних извора. Уз опште речи у речнику ту су и антропоними и топоними како су забележени у грађи, али са штокавском граматичком обрадом. Написао је Оглед за овај речник (1878), који је ЈАЗУ послала многим европским лингвистима, и доста њих је дало сугестије како би се речник ваљало радити. Из Србије је највише напомена дао Даничићев ученик, а тада и пријатељ и сарадник, Стојан Новаковић. Даничић је планирао да се речник уради брзо, и сам је ексцерпирао највише грађе, па је сматрао да треба да обухвати период од XII до краја XIX в. Каснији рад је прошириван новом грађом и посао са отегао целих стотину година. Прва свеска Рјечника појавила се 1880, а I том је завршен 1882, оне исте године када је Даничић умро. Како је речник рађен у Загребу, штампан је латиницом, за коју је преуредио неколико слова: за ђ је увео знаке đ Đ, за џ — g, G, за њ — ń Ń, за љ — ļ Ļ. Први том урадио је сам и други до речи чобо, док су остале томове урадили каснији, хрватски, лингвисти и 23. том завршили 1976. Рјечник обухвата преко 200 000 исцрпно обрађених лексема (тачан број није утврђен, а у литератури се помињу износи 220 000, 250 000, чак и 300 000 одредница). Ради се о једном од највећих дела светске историјске лексикографије, методолошки узорно урађеном.

Посебна област његовог рада јесте проучавање и издавање дела из старе српске књижевности. Многе писане споменике објавио је у Гласнику ДСС, у Старинама и Раду ЈАЗУ, као и у другим едицијама, а као посебна издања приредио је и објавио: Теодосијев Живот светога Саве (1860), Никољско јеванђеље (1864), Житије светога Симеуна и светога Саве од Доментијана (1865), Животи краљева и архиепископа српских од Данила (1866). Тиме је започео издавање средњовековних споменика српске књижевности, што су касније наставили С. Новаковић, Љ. Стојановић и други наши и страни проучаваоци српске културне историје. Издавао је споменике значајне по својим књижевним вредностима или у којима се огледа историјски развој српског језика.

Превођењем се, како је већ поменуто, почео бавити још као ђак Пожунског лицеја. Први већи превод су му Приповијетке из Старога и Новога завјета (1850), које су доживеле многа издања у Београду, Загребу, Новом Саду и другде, Писма o служби божјој у православној цркви А. Муравјова (1854), Историја српскога народа А. Мајкова (1858). Споразумева се 1863. са Британским библијским друштвом да преводи Стари завјет, и на томе ради до 1868, када га издаје у Пешти. Сви Даничићеви преводи су рађени вуковским типом књижевног језика, а по својим квалитетима и данас су узор српског књижевног језика који је Вук кодификовао. Као и Вук у преводу Новог завјета, тако је и он својим преводима показао да се на српски књижевни језик Вуковог типа могу преводити и најкомпликованији текстови, чиме се доказивала животност тог новог књижевног језика. Мање је познато да је објавио и Пословице (1871) а исте године и Хвалов зборник (Старине, III, Загреб 1971, 1—146).

Незаобилазно је и питање Даничићевог односа према језику Срба и Хрвата, односно према Србима и Хрватима као народима. На почетку свог научног рада мислио је, и говорио, да Срби и Хрвати имају два језика: Хрвати чакавски а Срби штокавски (кајкавско наречје је сматрао делом словеначког језика, касније — прелазним између хрватског и словеначког). Када се ближе упознао са језиком Срба и Хрвата, дошао је до закључка да се ради о једном народу и једном језику (тако се понашао и на Бечком књижевном договору). Такво је било и Шафариково мишљење, кога је веома ценио. Као и В. Јагић, и он је сматрао да су чакавизми архаични елементи а да су штокавизми нове особине. Иако налази разлике у језику Срба и Хрвата, у једном раду их набраја преко 100, ипак га сматра једним и, припремајући се за обраду Рјечника ЈАЗУ, истиче да Срби тај језик треба да зову српским, а Хрвати хрватским, односно Срби — српским или хрватским а Хрвати — хрватским или српским. Према том критеријуму почео је да обрађује Рјечник ЈАЗУ. Он, наиме, каже да "осим поменутијех Хрвата, једнијех и других, кајкаваца и чакаваца, има народа који говори сасвијем овако као ми, али се не зове Србима него Хрватима... По томе ја мислим да не може бити друго него да су Срби и Хрвати један народ, само имају два имена, па се један дио зове Србима а други Хрватима" (из Диобе словенских језика, 6-7). Наравно, имао је у виду првенствено оне Хрвате који говоре штокавски.

Оснивач је модерне, на науци засноване, филолошке и лингвистичке критике код Срба. Та научна заснованост се не огледа само у методологији, него посебно у доброј аргументацији коју доноси у својим критичким расправама. А од завршетка Пожунског лицеја па све до смрти пратио је издавачку делатност код Срба и вема често писао о језику књижевних и других дела писаца, укључујући и језик различитих уџбеника за основне и средње школе (чак и буквара), критикујући њихов славеносрпски или лоши и неразумљиви српски језик, упућујући ауторе на књижевни језик који је Вук нормирао. Тако се понашао од првих радова о језику и правопису, дубоко убеђен да Вукова реформа доноси пуну демократизацију језика и да је солидан основ за подизање културе српског народа уопште. У то га је убеђивала огромна Вукова документација из народног језика, посебно његова лексика, која се налазила непосредно у народном језику и у народном стваралаштву које је Вук већ био обелоданио. Изучавајући језик споменика и живи народни језик из Вуковог дела, а упознајући се са достигнућима словенске и друге лингвистичке науке, постао је школован, учен лингвиста. Језичке анализе вршио је на основу докумената, Вукових, или писаних споменика. У тим анализама био је без премца у српској науци не само XIX в. већ и касније. Његова истраживања су трасирала и у великој мери олакшала рад будућих истраживача српскога језика и његове историје. Својим радом, као филолог и лингвиста европског формата, учинио је да се наука о српском језику укључи у токове савременог развоја европске лингвистичке мисли његовог доба. Посебна његова заслуга састоји се у кодификацији Вуковог и вуковског књижевног језика заснованог на штокавском наречју, чему су, у крајњој линији, у великој мери били подређени и остали његови и филолошки и лингвистички послови.

ДЕЛА: Рат за српски језик и правопис, Будим 1847; Мала српска граматика, Беч 1850; Србски акценти, ГДСС, књ. VIII, Београд 1856, 1-61; Разлике између језика српкога и хрватскога, ГДСС, књ. IX, Беогад 1857, 1-60; Србска синтакса, Београд 1857; Облици српскога језика, или Српска граматика, дио III. Облици, Београд 1863; Рјечник из књижевних старина српских, дио први А-К, Београд 1863; дио други Л-П, Београд 1863; дио трећи Р-Ћ, Београд 1864; Пословице, Загреб 1971; Диоба словенских језика, Београд 1874; Историја облика српскога или хрватскога језика до свршетка XVII вијека, Београд 1874; Основе српскога или хрватскога језика, Београд 1876; Коријени с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику, Загреб 1877; Оглед. Рјечник хрватскога или српскога језика, Загреб 1878; Рјечник хрватскога или српскога језика, I-А-чешуља, Загреб 1880-1882, II-чета,чобо, 1884-1886; Ситнији списи Ђуре Даничића, Посебна издања СКА, књ. LIX, Сремски Карловци 1925, књ. II није изашла, књ. III, Посебна издања САНУ DCLXXXVI, Београд 1975; преводи: Приповијетке из Старога и Новога завјета, Беч 1850; Свето писмо. Постање или прва књига Мојсијева, Пешта 1868.
ЛИТЕРАТУРА: Даничићев зборник, Посебна изд. СКА LV, Београд, Љубљана 1925; Александар Белић, Вук и Даничић, Београд 1947; Миодраг Поповић, Ђура Даничић, Београд 1959; Зборник о Ђури Даничићу, Београд, Загреб 1981.