Бошковић, Јован

Бошковић, Јован, филолог, професор (Нови Сад, 19. II 1834 - Београд, 7. I 1893)

Отац Стеван, чизмар, пореклом је из Великог Бечкерека. Првих шест разреда гимназије похађао је са Змајем у Новом Саду (до 1850) да би затим школовање наставио прво у Карловцима и Будимy, а затим у Модри (1850/51) и Пожуну, где је 1852. матурирао. Из тог доба датира његово познанство са Људевитом Штуром које се наставило све до Штурове смрти 1856. Од 1853, када одлази на студије права у Беч, био је посредник између Штура и бечких Срба: кнеза Михаила, Вука, Ј. Суботића. Свом првом учитељу одужио се преводом његове књиге О народним песмама и приповедкама словенским (1857). Још у младости је био добар познавалац више језика: словачког, чешког, мађарског, немачког, старогрчког и новогрчког а уз правне науке похађао је са Даничићем и Миклошићева предавања из словенске филологије. У Бечу је био и сарадник Вука Караџића и отад је одушевљени присталица његових идеја о језику. Свој први рад Треба ли књижевници да уче свој језик? написао је 1854. према Срезњевском. После школовања враћа се у Нови Сад, где неко време ради као писар у адвокатској канцеларији Јована Сyботића, а 1859. прелази у Србију. У Београду је прво време радио као приватни учитељ деце из угледних кућа, да би крајем 1861. био постављен за професора савамалске ниже гимназије. Следеће године радио је као професор гимназије у Крагујевцу и у београдској Великој гимназији. Његов Извод из српске граматике (1863), који је урадио према Даничићевој граматици, доживео је више издања и био уџбеник у средњим школама све до прве граматике Стојана Новаковића. Када је Даничић 1865. напустио Велику школу, он је дошао на његово место, где ће предавати предмете из словенске филологије, пре свега као науке о језику. На овоме месту остаће до 1871, када је отпуштен из службе јер је бранио аутономију Велике школе. Враћа се у Нови Сад где обавља дужност главног школског надзорника новосадских српских школа, библиотекара и помоћника секретара Матице српске, неко време уређује Милетићевy Заставу а затим и Летопис Матице српске (књ. 113-118), залажући се за доследно увођење Вуковог правописа у све прилоге. Пропао је његов покушај да промени његов наслов: наслов под којим је изашла 114. свеска - Српски летопис није био прихваћен. За време боравка у Новом Саду биран је два пута за посланика Народно-црквеног сабора у Сремским Карловцима (1872, 1874) на листи Милетићеве странке. У Матици поднео је оставку 1875. јер је позван да се врати у Србију за библиотекара Народне библиотеке и кустоса Народног музеја. За време ратова 1876-78. организовао је одбор за прихватање руских добровољаца. Од 1880. па све до смрти биће поново професор словенске филологије на Великој школи. Од 1883. до 1891. радио је предано и као секретар Српског ученог друштва. За његово време изашле су 22 књиге Гласника СУД, а залагао се и за издавање корисних књига за народ и за прештампавање старе и ретке српске књиге. Био је члан тек настале Српске академије наука, а у последњој години живота и министар просвете у кабинету либерала Јована Авакумовића.

У науци био је велики вуковац, познати борац за правилност језика и чист народни језик у књижевности. Његова граматика означила је и практичну победу Вукових принципа у образовању. Био је значајна и истакнута личност у културном животу земље: један од главних покретача Народног позоришта у Београду, члан и доцније потпредседник позоришног одбора, а у ратним годинама 1876-78. неко време и привремени управитељ. Од 1871 до 1875. био је и члан Управног одбора Српског народног позоришта у Новом Саду. Написао је велики број чланака о језику, као и позоришних рецензија, некролога и написа о књижевности. Бавио се и преводилачким радом, издавањем књига старијих писаца и библиографијом. Издао је Песме Бранка Радичевића (Панчево, 1879) и Гундулићевог Османа (Земун, 1889) са предговором и коментарима. Пред крај живота почео је да сакупља своје списе о чистоти језика и стила, али је стигао да од осам планираних објави само две свеске (О српском језику 1-2). Умро је напрасно од капи.

ДЕЛА: Извод из српске граматике, Нови Сад 1863; Документа о немирима на Великој школи, Београд 1871; Наука о језику и њен задатак, Београд 1871; О српском језику 1-2, Београд 1887-1888; О народности и неговању српске народности наставом и васпитањем, Београд 1887; Вук Стефановић Караџић, Београд 1888; Преглед садржине 90-орих књига Гласника СУД 1841-1847-1891, по писцима, струкама и хронолошки, Београд 1891; Писма о књижевности српској и хрватској, Нови Сад 1892; Јован Ристић, Београд 1898.

ЛИТЕРАТУРА: Јован Ђорђевић, У спомен Јовану Бошковићу, ЛМС, CLXXVII, 1, 1894, 90-107; Мита Калић, Српски књижевници IV, Нови Сад 1895, 30-37; Милан Милићевић, Додатак поменику од 1888, Београд 1901, 19-21; Јован Грчић, Историја српске књижевности, Нови Сад 1906; Матица српска 1826-1926, Нови Сад 1927, 532; Васа Стајић, Новосадске биографије I, Нови Сад 1936, 92-94; Ристо Ковијанић, Јован Бошковић у Младости, ЗМСДН, 1952, св. 4, 24; Миховил Томандл, Српско позориште у Војводини 1736-1919, I-II, Нови Сад 1953; Мираш Кићовић, Историја народне библиотеке у Београду, Београд 1960, 124; 100 година Филозофског факултета у Београду 1863-1963, Београд 1964; Живан Милисавац, Историја Матице српске II, Нови Сад 1992. Г. Раичевић