Атанацковић, Платон

Атанацковић, Платон (Павле), епископ бачки, књижевник, добротвор (Сомбор, 21. VII 1788 - Нови Сад, 3. V 1867)

Отац Петар, трговац, пореклом из Македоније, мајка Марија, рођена Стајић. Основну и приватну граматикалну школу завршио је у Сомбору. У Сремске Карловце отишао је 1801. и завршио шесторазредну латинску гимназију, двогодишњу богословију и положио учитељски испит. У Сомбору је радио као учитељ од 1809. Оженио се Катарином Сотинчев. За ђакона је рукоположен 1810, катихета и професор српске препарандије у Сентандреји био је од 1812. до 1816. Предавао је педагогију, методику, свиларство, катихизам и црквено појање. Када је препарандија премештена из Сентандреје у Сомбор (15. XI 1816), прешао је и он. У Сомбору је био и парох. Када је обудовио (1824), отишао је у манастир Крушедол. После дужег искушеништва замонашен је 4. VII 1829. Игуман је постао 1832. а убрзо и архимандрит манастир Шишатовца. У манастир Бездин прешао је 1834. Учествовао је на Народно-црквеном сабору 1837. За епископа будимског изабран је 1838. а посвећен у Карловцима 12. IX 1839. На Народно-црквеном сабору у Карловцима 1842. кандидовао се за митрополита али добио је свега 3 гласа.

Члан угарског Државног сабора у Пожуну био је 1837, 1843-1844, 1848. Као посланик бранио је Србе позивајући се на Привилегије и Деклараторијум, заступао очување старог календара и критиковао навику да Србе називају погрдним именима. Када су га оклеветали да је у Сабору говорио против српских интереса, одштампао је своје саборске беседе. Непосредно пред Мајску скупштину (1848) митрополит Рајачић га је послао у Пожун да би присуствовао Дијети (Сабору). За време Револуције (1848-1849) понуђено му је место начелника Православне цркве у мађарском Министарству просвете, али овај положај није прихватио. Под притиском мађарске владе аустријски двор је патријарха Рајачића прогласио за издајника и свргао га с престола, а њему поверила надзор над целом Српском православном црквом у Угарској и Даљским спахилуком. Због немира у Новом Саду Петар Чарнојевић, угарски комесар, предложио је угарској влади да га постави за епископа бачког како би умирио народ. Одлуком цара Фердинанда V постављен је 2. VII 1848. за епископа Бачке епархије без знања патријарха Јосифа Рајачића, што је довело до сукоба. У Нови Сад је дошао децембра 1848. Народ га је примио врло хладно јер је владало мишљење да је издао српске интересе, те је привремено отишао из Новог Сада. За време Револуције у више наврата покушавао је да уговори састанке између патријарха и мађарских власти али патријарх Рајачић није прихватао састанке уз образложење да Мађари не показују довољно воље за мир. Из Новог Сада је убрзо отишао у Сомбор а затим са војводом Стеваном Книћанином у Срем. Рајачић га је 22. новембра 1849. обавестио да га не признаје за епископа бачког и да га сматра мађарском присталицом. Одговорио је текстом Аналитика (1850) којом оправдава своје поступке бранећи се од напада Рајачића који га је оптуживао путем циркулара пред свим српским свештеницима. Аналитику је заједно са писмом послао Рајачићу и понудио измирење. Да би га патријарх признао за епископа бачког морао му је предати рукопис и свих 500 примерака Аналитике који су потом спаљени. Сачуван је само један примерак. У Нови Сад се вратио крајем 1851. када је свечано дочекан и за епископа бачког инсталисан маја 1852. Као епископ бачки сусрео се са разрушеним и оштећеним храмовима после Револуције. Успео је да обнови многе цркве, радио је на реорганизацији црквених општина и на просвећивању народа. Када је цар Франц Јозеф обилазио Нови Сад (1852), прво је њега посетио, а касније патријарха Рајачића. Учествовао је на Благовештенском сабору 1861. Организовао је и активно учествовао на прослави стогодишњице Саве Текелије (1861). На Сабору 1864. поново се кандидовао за митрополита. Иако је имао подршку Омладине, Светозара Милетића и Матице српске, добио је само пет гласова. После овог неуспеха повукао се из јавног живота.

Као истакнута личност и епископ будимски постао је почасни члан Матице српске 13. V 1840. Следеће године уписао се за редовног члана и поклонио библиотеци 787 књига заједно са каталогом (1841), шест диплома и рукопис песме Лукијана Мушицког (1842). За ''второг председатеља'' Матице српске изабран је 30.VIII 1841. Седницама је председавао са Савом Текелијом, тадашњим председником, после чије смрти је постао председник Матице српске (24. XI 1842). После Текелијине смрти вођена је парница између његове бивше жене и Матице српске. Како је парница дуго трајала а имовина се трошила, поднео је оставку 28. III 1844. на функцију председника и све више се удаљавао од Матице. Матици се вратио тек 1851. залажући се за њено пресељење из Пеште у Нови Сад, што је и одлучено, али због противљења мађарских власти то тада није учињено. Када је 1864. пресељена у Нови Сад, акламацијом је изабран за председника. На ту функцију биран је и 1865, 1866. и 1867. Здравствено стање је утицало да у Матици буде активан само прве године (1864) али понуђена оставка на место председника није прихваћена. Био је и члан Књижевног одељења. Матица српска била је смештена у његовој кући која је била намењена за правну академију. Био је председник Одбора за доношење новог Устава Матице српске и у њега увео и Светозара Милетића који је и израдио нацрт. Основао је 1864. Новосадску штедионицу, претечу Новосадске банке, којом је управљао ефикасно и домаћински тако да је убрзо постала једна од најјачих банкарских установа на тлу данашње Војводине.

Написао је око педесет различитих дела, издавао нове књиге из веронауке, израдио српски и немачки буквар (1853, 1857, 1859), штампао читанку и две Језикословене читанке, прештампаване више пута. Преводио је са немачког и руског. Превео је већи део Старога завета и неке делове Новог завета; две свеске источњачких прича Тисућу и један дан (1820,1822), Учење о дудовима и гајењу свилених чаура, Недоступни вођа кроз врлети и кланце живота (1865). Писао је уџбенике за веронауку, математику, педагогију. Као професор препарандије издао је Прву педагогију и методику (1814) и Предложења и словенскаја граматика (1814). Од уџбеника из веронауке за народне школе саставио је: Кратку свештену (1857), Науку из светог писма (1865), Катихизис (1854), Училишну и домаћу библију (1857), Црквени пјесни у недељним и празничним данима (1860) , Апостоли и евангелија у празничне и недељне дане преко целе године (1860). Написао је Немачко-српски и српско-немачки речник (Беч 1840). Био је познат по садржајним беседама. Користио је псеудоним старац Мирко. Био је сарадник Летописа Матице српске (1826—1858), Српског народног листа (1838), Јавора (1826). Купио је штампарију 1859. од Данила Медаковића. Те године је добио концесију за издавање Школског листа. За Српски дневник, око кога је била окупљена српска интелигенција, положио је кауцију да би лист излазио. У младости се упознао са Вуком Караџићем и подржавао његове реформе, али у борби око писма и правописа био је на страни конзервативаца због односа Српске цркве и Саве Текелије према новом правопису. До краја живота није користио нови правопис али је са Вуком остао у пријатељском односима и у вишедеценијској преписци. За штампање Вукових дела приложио је 500 форинти.

Био је велики добротвор. Подигао је цркву на Алмашком гробљу у Новом Саду, зграду за школу коју је опремио и инвентаром, стан за учитеља и приложио новац за потребе школе. Купио је кућу и поклонио Новом Саду за оснивање правне академије, која никада није основана. Купљену штампарију поклонио је 1860. новосадској гимназији. Био је члан патроната новосадске гимназије. Утемељио је фонд Платонеум у Сомбору за издржавање сиромашних ученика препарандије (1862). Новчано је помагао црквену општину. Новосађани су у знак захвалности приредили бакљаду у његову част 1861. а поздравни говор одржао је Светозар Милетић. Био је добротвор Српског народног позоришта у Новом Саду, дао новчани прилог за оснивање Добротворне задруге Српкиња новосадских и новчано помогао и новосадску болницу.

Почасни члан Друштва српске словесности у Београду постао је када је Друштво основано 11. VI 1842, а члан Српског ученог друштва 1864. За почасног члана Српске читаонице у Новом Саду изабран је 1866. Био је почасни члан Обшчества историји и древности Московског универзитета (1854) и чешког музеја у Прагу. 

Сахрањен је у својој задужбини на Алмашком гробљу у Новом Саду.
Имао је сина Васу, адвоката у Новом Саду, који је умро 1854.

ДЕЛА: Огледало човечности, Беч 1823; Поученίе свÓтителское новопоставленому ίерею, Будим 1831; Ободрение на подвигъ Катихетическаго Наставленίя во училищахъ, Будим 1842; Бібліческа повѣсть старога завѣта за юность, Частица 1. Отъ созданίя свѣта до царева, Будим 1843; Дiеталне бесѣде, Београд 1845; Повѣсть резίденцίе епίскопата Будимского, Будим 1846; Повѣсть краткаÓ и достовѣрнаÓ ω расколницѣхъ, на соблазанъ и позоръ православныÓ нашеÓ восточныÓ церкве въ сίÓ послѣднÓÓ времена прошибаю×ихсÓ, Будим 1848; Патенть царскίй за Войводство Сербίе и Темешкίй Банатъ 18-га ноемврίа 1849 проистекшίй, посерблѣнь, Беч 1849; Расмотренίя сверху саданьи отношенίя особито на Чехе, Беч 1849; Аналїтика писма нѣговымъ блаженствомъ господиномъ патріархомъ Іосифомъ Раячичьемъ подъ 22имъ ноемврίа 1849, Беч 1850; Церковное пѣнίе, Беч 1855; Приносъ родолюбивыхъ мыслίй на жертвеникъ народнога напредка, Нови Сад 1856; Училиштна и домашня бίблίа, Беч 1857; Архίерейское поученίе на свитцѣ даемое пресвνтеру въ хїротонисанїи Плотωномъ, Беч 1857; Толкованίе молитве Господнѣ Отче нашъ, Нови Сад 1860; Повторный запѣвъ надъ азбукомъ, сложенъ Старцемъ Миркомъ, Нови Сад 1866; Архијерејска поука пресвитеру при рукоположењу, Нови Сад 1892.

ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1852—1866; Online 2004.

ЛИТЕРАТУРА: ШЛ, 1867/IX, 8,114; РИМС, 1897/XII, 47; БГ, 1904/III, књ. VI, 22—23; Илија Огњановић, Занимљиве приче и белешке, 3—11, Загреб 1900; Миховил Томандл, Српско народно позориште 1736—1919, I, 143; Аркадије Варађанин, Споменица 25. рада Добротворне задруге Српскиња Новосаткиња (1880—1905), Нови Сад 1906; Јован Грчић, Живот и просветни рад владике Платона Атанацковића, ГИДНС, 1937, св.29—30, 291—312; 421—435; Божидар Ковачек, Јован Ђорђевић, Нови Сад 1964; РМС, бр. 9, Нови Сад 1974; Василије Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791—1914, Нови Сад, 1980; Олга Срдановић, Владика Платон Атанацковић (1788—1867), у: Теолошки погледи, 1985, 163—172; Живан Милисавац, Историја Матице српске, I 1826—1864, Нови Сад 1986, II 1992; Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, III, Нови Сад 1990; Зборник радова научног скупа посвећеног епископу Платону Атанацковићу, Нови Сад 1991; Владимир Ћоровић, Историја Срба, Београд 1993; Библиотека Платона Атанацковића, Нови Сад 1995; Историја банкарства у Војоводини, Нови Сад 2000.