Atanacković, Platon

Atanacković, Platon (Pavle), episkop bački, književnik, dobrotvor (Sombor, 21. VII 1788 - Novi Sad, 3. V 1867)

Otac Petar, trgovac, poreklom iz Makedonije, majka Marija, rođena Stajić. Osnovnu i privatnu gramatikalnu školu završio je u Somboru. U Sremske Karlovce otišao je 1801. i završio šestorazrednu latinsku gimnaziju, dvogodišnju bogosloviju i položio učiteljski ispit. U Somboru je radio kao učitelj od 1809. Oženio se Katarinom Sotinčev. Za đakona je rukopoložen 1810, katiheta i profesor srpske preparandije u Sentandreji bio je od 1812. do 1816. Predavao je pedagogiju, metodiku, svilarstvo, katihizam i crkveno pojanje. Kada je preparandija premeštena iz Sentandreje u Sombor (15. XI 1816), prešao je i on. U Somboru je bio i paroh. Kada je obudovio (1824), otišao je u manastir Krušedol. Posle dužeg iskušeništva zamonašen je 4. VII 1829. Iguman je postao 1832. a ubrzo i arhimandrit manastir Šišatovca. U manastir Bezdin prešao je 1834. Učestvovao je na Narodno-crkvenom saboru 1837. Za episkopa budimskog izabran je 1838. a posvećen u Karlovcima 12. IX 1839. Na Narodno-crkvenom saboru u Karlovcima 1842. kandidovao se za mitropolita ali dobio je svega 3 glasa.

Član ugarskog Državnog sabora u Požunu bio je 1837, 1843-1844, 1848. Kao poslanik branio je Srbe pozivajući se na Privilegije i Deklaratorijum, zastupao očuvanje starog kalendara i kritikovao naviku da Srbe nazivaju pogrdnim imenima. Kada su ga oklevetali da je u Saboru govorio protiv srpskih interesa, odštampao je svoje saborske besede. Neposredno pred Majsku skupštinu (1848) mitropolit Rajačić ga je poslao u Požun da bi prisustvovao Dijeti (Saboru). Za vreme Revolucije (1848-1849) ponuđeno mu je mesto načelnika Pravoslavne crkve u mađarskom Ministarstvu prosvete, ali ovaj položaj nije prihvatio. Pod pritiskom mađarske vlade austrijski dvor je patrijarha Rajačića proglasio za izdajnika i svrgao ga s prestola, a njemu poverila nadzor nad celom Srpskom pravoslavnom crkvom u Ugarskoj i Daljskim spahilukom. Zbog nemira u Novom Sadu Petar Čarnojević, ugarski komesar, predložio je ugarskoj vladi da ga postavi za episkopa bačkog kako bi umirio narod. Odlukom cara Ferdinanda V postavljen je 2. VII 1848. za episkopa Bačke eparhije bez znanja patrijarha Josifa Rajačića, što je dovelo do sukoba. U Novi Sad je došao decembra 1848. Narod ga je primio vrlo hladno jer je vladalo mišljenje da je izdao srpske interese, te je privremeno otišao iz Novog Sada. Za vreme Revolucije u više navrata pokušavao je da ugovori sastanke između patrijarha i mađarskih vlasti ali patrijarh Rajačić nije prihvatao sastanke uz obrazloženje da Mađari ne pokazuju dovoljno volje za mir. Iz Novog Sada je ubrzo otišao u Sombor a zatim sa vojvodom Stevanom Knićaninom u Srem. Rajačić ga je 22. novembra 1849. obavestio da ga ne priznaje za episkopa bačkog i da ga smatra mađarskom pristalicom. Odgovorio je tekstom Analitika (1850) kojom opravdava svoje postupke braneći se od napada Rajačića koji ga je optuživao putem cirkulara pred svim srpskim sveštenicima. Analitiku je zajedno sa pismom poslao Rajačiću i ponudio izmirenje. Da bi ga patrijarh priznao za episkopa bačkog morao mu je predati rukopis i svih 500 primeraka Analitike koji su potom spaljeni. Sačuvan je samo jedan primerak. U Novi Sad se vratio krajem 1851. kada je svečano dočekan i za episkopa bačkog instalisan maja 1852. Kao episkop bački susreo se sa razrušenim i oštećenim hramovima posle Revolucije. Uspeo je da obnovi mnoge crkve, radio je na reorganizaciji crkvenih opština i na prosvećivanju naroda. Kada je car Franc Jozef obilazio Novi Sad (1852), prvo je njega posetio, a kasnije patrijarha Rajačića. Učestvovao je na Blagoveštenskom saboru 1861. Organizovao je i aktivno učestvovao na proslavi stogodišnjice Save Tekelije (1861). Na Saboru 1864. ponovo se kandidovao za mitropolita. Iako je imao podršku Omladine, Svetozara Miletića i Matice srpske, dobio je samo pet glasova. Posle ovog neuspeha povukao se iz javnog života.

Kao istaknuta ličnost i episkop budimski postao je počasni član Matice srpske 13. V 1840. Sledeće godine upisao se za redovnog člana i poklonio biblioteci 787 knjiga zajedno sa katalogom (1841), šest diploma i rukopis pesme Lukijana Mušickog (1842). Za ''vtorog predsedatelja'' Matice srpske izabran je 30.VIII 1841. Sednicama je predsedavao sa Savom Tekelijom, tadašnjim predsednikom, posle čije smrti je postao predsednik Matice srpske (24. XI 1842). Posle Tekelijine smrti vođena je parnica između njegove bivše žene i Matice srpske. Kako je parnica dugo trajala a imovina se trošila, podneo je ostavku 28. III 1844. na funkciju predsednika i sve više se udaljavao od Matice. Matici se vratio tek 1851. zalažući se za njeno preseljenje iz Pešte u Novi Sad, što je i odlučeno, ali zbog protivljenja mađarskih vlasti to tada nije učinjeno. Kada je 1864. preseljena u Novi Sad, aklamacijom je izabran za predsednika. Na tu funkciju biran je i 1865, 1866. i 1867. Zdravstveno stanje je uticalo da u Matici bude aktivan samo prve godine (1864) ali ponuđena ostavka na mesto predsednika nije prihvaćena. Bio je i član Književnog odeljenja. Matica srpska bila je smeštena u njegovoj kući koja je bila namenjena za pravnu akademiju. Bio je predsednik Odbora za donošenje novog Ustava Matice srpske i u njega uveo i Svetozara Miletića koji je i izradio nacrt. Osnovao je 1864. Novosadsku štedionicu, preteču Novosadske banke, kojom je upravljao efikasno i domaćinski tako da je ubrzo postala jedna od najjačih bankarskih ustanova na tlu današnje Vojvodine.

Napisao je oko pedeset različitih dela, izdavao nove knjige iz veronauke, izradio srpski i nemački bukvar (1853, 1857, 1859), štampao čitanku i dve Jezikoslovene čitanke, preštampavane više puta. Prevodio je sa nemačkog i ruskog. Preveo je veći deo Staroga zaveta i neke delove Novog zaveta; dve sveske istočnjačkih priča Tisuću i jedan dan (1820,1822), Učenje o dudovima i gajenju svilenih čaura, Nedostupni vođa kroz vrleti i klance života (1865). Pisao je udžbenike za veronauku, matematiku, pedagogiju. Kao profesor preparandije izdao je Prvu pedagogiju i metodiku (1814) i Predloženja i slovenskaja gramatika (1814). Od udžbenika iz veronauke za narodne škole sastavio je: Kratku sveštenu (1857), Nauku iz svetog pisma (1865), Katihizis (1854), Učilišnu i domaću bibliju (1857), Crkveni pjesni u nedeljnim i prazničnim danima (1860) , Apostoli i evangelija u praznične i nedeljne dane preko cele godine (1860). Napisao je Nemačko-srpski i srpsko-nemački rečnik (Beč 1840). Bio je poznat po sadržajnim besedama. Koristio je pseudonim starac Mirko. Bio je saradnik Letopisa Matice srpske (1826—1858), Srpskog narodnog lista (1838), Javora (1826). Kupio je štampariju 1859. od Danila Medakovića. Te godine je dobio koncesiju za izdavanje Školskog lista. Za Srpski dnevnik, oko koga je bila okupljena srpska inteligencija, položio je kauciju da bi list izlazio. U mladosti se upoznao sa Vukom Karadžićem i podržavao njegove reforme, ali u borbi oko pisma i pravopisa bio je na strani konzervativaca zbog odnosa Srpske crkve i Save Tekelije prema novom pravopisu. Do kraja života nije koristio novi pravopis ali je sa Vukom ostao u prijateljskom odnosima i u višedecenijskoj prepisci. Za štampanje Vukovih dela priložio je 500 forinti.

Bio je veliki dobrotvor. Podigao je crkvu na Almaškom groblju u Novom Sadu, zgradu za školu koju je opremio i inventarom, stan za učitelja i priložio novac za potrebe škole. Kupio je kuću i poklonio Novom Sadu za osnivanje pravne akademije, koja nikada nije osnovana. Kupljenu štampariju poklonio je 1860. novosadskoj gimnaziji. Bio je član patronata novosadske gimnazije. Utemeljio je fond Platoneum u Somboru za izdržavanje siromašnih učenika preparandije (1862). Novčano je pomagao crkvenu opštinu. Novosađani su u znak zahvalnosti priredili bakljadu u njegovu čast 1861. a pozdravni govor održao je Svetozar Miletić. Bio je dobrotvor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, dao novčani prilog za osnivanje Dobrotvorne zadruge Srpkinja novosadskih i novčano pomogao i novosadsku bolnicu.

Počasni član Društva srpske slovesnosti u Beogradu postao je kada je Društvo osnovano 11. VI 1842, a član Srpskog učenog društva 1864. Za počasnog člana Srpske čitaonice u Novom Sadu izabran je 1866. Bio je počasni član Obščestva istoriji i drevnosti Moskovskog univerziteta (1854) i češkog muzeja u Pragu.

Sahranjen je u svojoj zadužbini na Almaškom groblju u Novom Sadu.
Imao je sina Vasu, advokata u Novom Sadu, koji je umro 1854.

DELA: Ogledalo čovečnosti, Beč 1823; Poučenίe svÓtitelskoe novopostavlenomu ίereю, Budim 1831; Obodrenie na podvigъ Katihetičeskago Nastavlenίя vo učiliщahъ, Budim 1842; Bіblіčeska povѣstь staroga zavѣta za юnostь, Častica 1. Otъ sozdanίя svѣta do careva, Budim 1843; Dietalne besѣde, Beograd 1845; Povѣstь rezίdencίe epίskopata Budimskogo, Budim 1846; Povѣstь kratkaÓ i dostovѣrnaÓ ω raskolnicѣhъ, na soblazanъ i pozorъ pravoslavnыÓ našeÓ vostočnыÓ cerkve vъ sίÓ poslѣdnÓÓ vremena prošibaю×ihsÓ, Budim 1848; Patentь carskίй za Voйvodstvo Serbίe i Temeškίй Banatъ 18-ga noemvrίa 1849 proistekšίй, poserblѣnь, Beč 1849; Rasmotrenίя sverhu sadanьi otnošenίя osobito na Čehe, Beč 1849; Analїtika pisma nѣgovыmъ blaženstvomъ gospodinomъ patrіarhomъ Іosifomъ Raяčičьemъ podъ 22imъ noemvrίa 1849, Beč 1850; Cerkovnoe pѣnίe, Beč 1855; Prinosъ rodolюbivыhъ mыslίй na žertvenikъ narodnoga napredka, Novi Sad 1856; Učilištna i domašnя bίblίa, Beč 1857; Arhίereйskoe poučenίe na svitcѣ daemoe presvνteru vъ hїrotonisanїi Plotωnomъ, Beč 1857; Tolkovanίe molitve Gospodnѣ Otče našъ, Novi Sad 1860; Povtornый zapѣvъ nadъ azbukomъ, složenъ Starcemъ Mirkomъ, Novi Sad 1866; Arhijerejska pouka presviteru pri rukopoloženju, Novi Sad 1892.

IZVORI: Šematizam Srbije, 1852—1866; Online 2004.
LITERATURA: ŠL, 1867/IX, 8,114; RIMS, 1897/XII, 47; BG, 1904/III, knj. VI, 22—23; Ilija Ognjanović, Zanimljive priče i beleške, 3—11, Zagreb 1900; Mihovil Tomandl, Srpsko narodno pozorište 1736—1919, I, 143; Arkadije Varađanin, Spomenica 25. rada Dobrotvorne zadruge Srpskinja Novosatkinja (1880—1905), Novi Sad 1906; Jovan Grčić, Život i prosvetni rad vladike Platona Atanackovića, GIDNS, 1937, sv.29—30, 291—312; 421—435; Božidar Kovaček, Jovan Đorđević, Novi Sad 1964; RMS, br. 9, Novi Sad 1974; Vasilije Krestić, Istorija srpske štampe u Ugarskoj 1791—1914, Novi Sad, 1980; Olga Srdanović, Vladika Platon Atanacković (1788—1867), u: Teološki pogledi, 1985, 163—172; Živan Milisavac, Istorija Matice srpske, I 1826—1864, Novi Sad 1986, II 1992; Dušan J. Popović, Srbi u Vojvodini, III, Novi Sad 1990; Zbornik radova naučnog skupa posvećenog episkopu Platonu Atanackoviću, Novi Sad 1991; Vladimir Ćorović, Istorija Srba, Beograd 1993; Biblioteka Platona Atanackovića, Novi Sad 1995; Istorija bankarstva u Vojovodini, Novi Sad 2000.