Вуковић, Сава

Вуковић, Сава, трговац, спахија, народни добротвор (Мостар, 1737 — Нови Сад,1810)

Одрастао је у родном месту, где је и започео да се бави трговином. Имао је тројицу браће: Александра, Теодора и Јована. По њиховом савету одлучио се за прелазак у Аустрију. Прво се преселио у Ријеку, а потом, са већ знатним иметком, у Нови Сад. Био је у три брака и у њима је добио два сина и две ћерке (Максима, Вуколаја, Катицу и Марту). Прва жена, Софија, била је унука патријарха Арсенија IV Шакабенте. Новосадско грађанство добио је 1773. Бавио се трговином воском, медом, храном и дуваном, и убрзо постао један од најбогатијих људи међу Србима. Био је учесник Темишварског сабора 1790. Од цара Леополда добио је 1791. угарску племићку титулу. Купивши спахилук Берексо у Тамишкој жупанији прозвао се Сава Вуковић «од Берексова». Био је члан Спољашњег сената града Новог Сада. Као већ стар и полуслеп, одлучио се да остави трајно сећање у српском народу. Са жељом да помогне унапређење умног и моралног стања српског народа, Православне цркве и просвете, као и неговање српског језика и књижевности, 1810. завештао је 20.000 форинти за оснивање Српске велике православне гимназије у Новом Саду. Иако је велика девалвација аустријског новца из 1811. оставила само петину приложене вредности, заузимањем бачког владике Гедеона Петровића уз помоћ других приложника — новосадских Срба који су подржали Вуковићеву племениту идеју, Нови Сад је у другој деценији XIX в. добио српску православну гимназију, у којој је, поред осталих, професор био и Павле Шафарик. Ова школа није била уређена по узору на римикатоличке мађарске гимназије, које су носиле чисто латинско-римокатолички карактер него, попут гимназије у Карловцима, у духу ондашњих лутеранских гимназија. Захваљујући и овој школи, Нови Сад је, поред Сремских Карловаца, постао ново средиште просветног рада.

Финансијски је помогао штампање Орфелиновог Вечног календара. Оду Сави Вуковићу написао је Лукијан Мушицки. Сахрањен је у порти Саборне цркве.

ЛИТЕРАТУРА: Мираш Кићовић, Јован Хаџић (Милош Светић), Нови Сад 1930, 5, 57; Васа Стајић, Новосадске биографије из архива новосадског магистрата, I, Нови Сад 1936, 141-159; Живан Милисавац, Историја Матице српске 1826-1864, I, Нови Сад 1986, 67-69; Андра Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Београд 1990, 56-57. П. В. Крестић