Вучетић, Илија

Вучетић, Илија, писац, адвокат, политичар (Нови Сад, 25. VII 1844- Будимпешта, Мађарска, 23. VII 1904)

Основно школовање започео је у месту рођења, а завршио у Петроварадину. Четири разреда гимназије учио је у Новом Саду, пети и шести у Сегедину а седми и осми, после добијања Текелијине стипендије (1863), завршио је у Пешти. Прве литерарне радове, кратке приповетке и сатиричне песме, објавио је у Комарцу и Зољи (1861). У Сегедину се истицао као члан и секретар «Србског сегединског друштва» и аутор дописа које је штампао у листу новосадских гимназиста Ђачки венац. Истовремено се јавља и као аутор мањих историјских расправа, говора и критика у Уписнику умни производа србске гимназијске омалдине у Сегедину (1861-1863). Сарађивао је и у Србском дневнику од 1861. до 1863. Као студент права у Пешти, учествовао је у раду ђачког друштва «Преодница« и обављао дужности њеног секретара (1865) и председника (1868-1869). Књижевне радове, критике, преводе и дописе објављивао је у Омладинској заједници (1867), Матици (1867) и у београдском листу Јединство. С великим ентузијазмом прихватио је идеју о оснивању Уједињене омладине српске у Новом Саду 1866. Посебно се истакао у организовању омладинских скупова, беседа, вечерњих забава и бакљада. Сарађивао је у новосадској Застави од њеног првог броја, а од 1868. редовно писао за овај лист. Студије је завршио на Пештанском универзитету 1869, после чега је изабран за подбележника краљевске вароши Новог Сада, а затим и за великог бележника (1871-1874). Докторирао је права 1872, а адвокатски испит положио у Будимпешти 30. VI 1873. Био је фискал Матице српске од 1873. до смрти.

Као најмлађи члан учествовао је у раду Преображенског сабора 1872. и био његов перовођа. За члана конзисторије Бачке дијецезе изабран је на епархијској скупштини 1874. Његову целокупну национално-политичку делатност обележила је борба против привилегованог положаја српског свештенства и против настојања мађарске владе да спута и ограничи српску народно-црквену аутономију. У тој борби следио је Милетићев политички правац, а после 1884. приклонио се либералном крилу Српске народне слободоумне странке. На страницама Заставе објављивао је чланке у којима је оштро критиковао нападе на српска национална и демократска права у Угарској. Нарочито се истакао у раду српских народно-црквених сабора. За посланика српског Народно-црквеног сабора 1879. изабран је у Белој Цркви. Као члан саборског одбора оштро је осуђивао Германа Анђелића. На Сабору 1881. предлагао је да сви посланици врате мандате и на тај начин спрече именовање Германа Анђелића за патријарха. На Сабору 1885-1886. изабран је за потпредседника и под његовим председништвом упућена је адреса краљу у којој се сабор ограђује од именовања патријарха. На истом сабору изабран је за председника одбора петнаесторице који је требало да припреми предлог за саборску расправу. Потредседник новог саборског одбора био је од 1885. до 1890. У Сабор 1890. изабран је у Врањевачком срезу. Као члан одбора петнаесторице учествовао је у изради опширног предлога за Устав српске народно-црквене аутономије. У њему је написао оне делове који се односе на уређење црквених општина, парохијског свештенства, манастира и епархија. Због надгласавања његовог предлога иступио је из одбора петнаесторице. За посланика новог сабора 1897. изабран је у Панчеву. После одгађања рада сабора утицао је на формирање одбора од девет чланова, у Загребу 27. I 1899. Као председник овог одбора предводио је депутацију угарском министру председнику и уручио му опширну представку која се односила на стање у српској народно-црквеној аутономији. Написао је граваминалну представку краљу коју су потписали сви посланици, а 1. VII 1900, у име одбора деветорице, написао је нову представку у којој су понуђена решења за превазилажење мађарско-српских супротности на пољу српске аутономије. На изборима за сабор 1902. изгубио је од кандидата Српске народне радикалне странке. Исте године, на скупштини Бачке епархије, није изабран за члана конзисторије и административног одбора у који је раније биран (1892). Оставку на место у чланству и председништву Српске либералне странке, чији је и формални председник био од 1900, дао је 4. VI 1902.

Када је основан Српски кредитни завод у Новом Саду (1890), изабран је за његовог потпредседника, а после смрти Мише Димитријевића за председника управе. На првом конгресу српских новинара у Београду 1902. изабран је за потпредседника.

Највећи део политичких чланака после 1884. објављивао је у листу Браник. За штампу је приредио и критички обрадио збирку уредби које се односе на српску народно-црквену аутономију у Хабзбуршкој монархији.

ДЕЛА: Ђуро Коњевић - народни добротвор, Нови Сад 1885; Збирка уредаба у стварима српске православне народно-црквене аутономије, Нови Сад 1897. ИЗВОРИ: Илија Вучетић, Дневник, РОМС, М. 8788; Рад посланика у одбрану српске православне народно-црквене аутономије, Нови Сад 1900; Никола Петровић, Светозар Милетић и Народна странка, I-III, Сремски Карловци, Нови Сад 1968-1985; Василије Крестић, Грађа о Србима у Хрватској и Славонији, II, Београд 1995.

ЛИТЕРАТУРА: Јован Јеремић, После Сабора, СС, 1893, бр. 23-26, 84-85, 101, 137-140, 226; Мелхиор Ердујхељи, Историја Новог Сада, Нови Сад 1894, 403; Михаило Полит Десаничић, Др Илија Вучетић, Браник, 13/26. VII 1904; Јован Скерлић, Омладина и њена књижевност 1848-1871, Београд 1906; Васа Стајић, Новосадске биографије, I, Нови Сад 1936; Живан Живановић, Политичка историја Србије, IV, Београд 1923-1925, 277; Васа Стајић, Светозар Милетић, Београд 1939; Миховил Томандл, Светислав Касапиновић, Панчево 1940; Божидар Ковачек, Јован Ђорђевић, Нови Сад 1964, 184; Живан Милисавац, Историја Матице српске, II, Нови Сад 1992. Д. Микавица