Трандафил, Марија

Трандафил, Марија, добротворка (Нови Сад, 25. XII 1816 — Нови Сад, 14. X 1883)

Потиче из угледне новосадске породице Поповић. Отац Ћира, трговац, мајка из породице Тајчевић из Осијека, брат Марко Поповић. Рано је остала без родитеља а бригу о њој преузео је рођак Хаџи-Кира Николић, успешни осјечки трговац. Није познато њено школовање, али се зна да је била писмена и читала немачку литературу. За Јована Трандафила, књиговођу Хаџи-Кире Николића, удала се 31. јануара 1832. Са собом је донела велики мираз који је Јован успешно уложио у трговину покровцима и ердељским сукном те је брзо увећао богатство и у власништву имао већи број кућа у Новом Саду и Осијеку. Оставши рано без деце брачни пар се посветио добротворном раду. Тестаментом из 1860. одредили су да се од прихода са 476 јутара земље образује фонд за школовање сиромашних даровитих ученика, део имовине поклонили новосадској, сомборској и осијечкој болници, обновили Николајевску цркву у Новом Саду (1862) која је тешко оштећена у бомбардовању 1849. После супругове смрти 1862. наставила је да увећава имовину и да се бави добротворним радом. Део њене хуманитарне делатности био је усмерен на бригу о новосадској сиротињи: помагала ју је у одећи, огреву, храни, набављала је уџбенике сиромашним ђацима, венчавала је и материјално помагала сиромашне брачне парове, новчано помагала удовице, болесне је смештала у зграду православне болнице, за време велике глади шест недеља је хранила новосадску сиротињу без обзира које су вере. За време Првог српско-турског рата 1876. била је председница одбора за прикупљање помоћи српским рањеницима. Други део њеног добротворног рада односио се на културно-просветну делатност: основала је фонд за стипендирање сиромашних талентованих ђака Новосадске српске гимназије, као и фонд за материјалну помоћ Николајевске и Успенске цркве. Обновила је иконостас Успенске цркве и обновила јерменско-католичку цркву, а по њеном налогу израђен је и мермерни крст који се данас налази у порти новосадске Саборне цркве. Њено највеће завештање било је оснивање Завода за српску православну сирочад чију је управу поверила Матици српској. Одредила је новчану своту за подизање зграде у којој ће Завод бити смештен и од које ће се издржавати његови питомци, и прописала правила руковања Заводом. Зграда Завода завршена је 1912. и у њој је била смештена и Градска читаоница. Матица српска се у зграду Завода уселила 1926. а дом за сиромашну децу пресељен је у новосаграђену зграду на Сајлову 1927.

Није била омиљена у културној новосадској јавности а са супруговим рођацима после његове смрти водила је дуге парнице око наследства, те је у пар наврата тешко оклеветана. У друштвеном животу свога сталежа није учествовала, везе са савременицима одржавала је преко одабраних и добро плаћених повереника. Њена писма не постоје или нису сачувана, а подаци о приватном животу су оскудни. Сахрањена је поред супруга и деце, Софије и Косте, у Николајевској цркви у Новом Саду.

Одликована је орденом Црвеног крста

ЛИТЕРАТУРА: О., Марија Трандафил, велика добротворка народа српског, Јавор, 23. X 1883, 1347—1359; Матица спска, 1826—1926, Нови Сад 1927, 576—580; Васа Стајић, Новосадске биографије, III, Нови Сад 1940, 157—166; Живан Милисавац, Историја Матице српске, II, 1864—1880, Нови Сад 1992, 633—635; Лепосава Кљаић, Заслужни новосадски Грко-цинцари с краја 18. и у 19. веку, Нови Сад 1998, 29—34; Гордана Стојаковић, Знамените жене Новог Сада, I, Нови Сад 2001, 76—77. Александра Николић