Петроварадинска тврђава

Петроварадинска тврђава Петроварадинска тврђава, изузетно остварење фортификацијског градитељства XVIII века, представља једно од најсложенијих, највећих и најбоље очуваних артиљеријских бастионих утврђења овог дела Европе. Обухвата простор северних обронака Фрушке горе, на десној обали Дунава. Са највишом котом од 125 m надморске висине, заузима доминантан положај над југоисточним делом Панонске низије. Простире се на површини од преко 100 hа, са укупном дужином спољне линије обране од 5 200 m и сложеним системом подземних војних галерија са минским и прислушним тунелима, распоређених у четири нивоа, у укупној дужини од преко 16000 m. Као последње у низу утврђења која су користила све предности овог изузетног геостратешког положаја, јединствена по стилу и замисли, уједињује у себи склад и монументалност војне архитектуре и природног окружења. Данас највећим делом демилитаризована, заштитни је симбол савременог града који свој настанак и успон дугује управо њој. Под заштиту државе стављена је 1948. године, а за непокретно културно добро, просторну културно-историјску целину од великог значаја утврђена је 1991. године.
Изванредан природни положај петроварадинске стене одувек је представљао привлачан простор за насељавање. О томе сведоче резултати заштитних археолошких истраживања којима је установљено присуство палеолитске културе (средњи палеолит), потврђени остаци из млађег каменог доба, као и материјални остаци свих познатих култура карактеристичних за просторе јужне Паноније. Поменутим истраживањима потврђени су подаци историјских извора који бележе излазак Римљана на Дунав у I веку наше ере и њихово присуство до друге половине IV века, те расветљене претпоставке о облику и величини угарског средњовековног утврђења са цистерцитским самостаном и црквом Блажене девице Марије, грађеним од 1237. до 1252. године, и присуству Турака на овим просторима (1526-1687). Велики бечки рат (1683-1699) означио је почетак краја турске владавине на овом простору.
Након неуспеле опсаде Беча и турског пораза, аустријска војска, после серије победа, 1687. године, улази у Петроварадин. Потреба за утврђивањем новоформиране јужне границе царства, захтевала је изградњу модерне артиљеријске тврђаве способне да спречи продор турске војске према Будиму и Бечу. Већ 1690. године започиње рушење средњовековног утврђења и 18. октобра 1692. године, постављањем камена темељца заступника цара Леополда I, кнеза Кроја (Croy), отпочиње градња савремене тврђаве. Положај у средишту сукоба Аустрије и Турске, као и сложене историјске околности унутар и ван граница самог Царства, непосредно су утицале на радове на комплексу, тако да је градња са прекидима потрајала све до 1780. године. По завршетку радова на изградњи, утврда се простирала на нешто више од 112 hа са гарнизоном који је бројао 4 000 људи наоружаних са 400 топова и барутним магазинима који су могли примити 20 t барута. Почетком XIX века била је најјача и најсавременије наоружана тврђава Аустријске монархије. У моменту кад је завршена, њена улога као ратне фортификације почела је да опада. Петроварадин тада постаје административно-војни и шпијунско-обавештајни центар са војном командом, а тврђава предстража Aустријске царевине према Балканском полуострву. Између два светска рата, у Краљевини Југославији, на тврђави су смештене касарне, Војно-ваздухопловна школа и команда Ратне речне флотиле. После Другог светског рата и даље остаје у војном поседу, све до 1951. године, када већи део комплекса прелази под цивилну управу. Петроварадинска тврђава је грађена по плановима аустријских војних инжењера Матијаса Кајзерсфелда (Mathias Kaisersfeld) и Луиђија Фердинанда Марсиљија ( Luigi Aloysius Ferdinand Marsigli), те Микаела Вамберга (Michael Wamberg), уједно и првог градитеља тврђаве. Пројектована је у складу са најсавременијим достигнућима европске фортификацијске школе тог доба, заснованим на правилима Вобановог система бастионих траса. На свим деловима утврђења максимално су коришћене предности морфологије терена, а потенцијалне слабости отклањане применом техничких решења којима се обезбеђивала пуна ефикасност одбрамбеног система. Истовремено, обзиром на дуг период градње, комплекс је допуњаван и осавремењиван у складу са развојем наоружања и ратне тактике, применом најновијих достигнућа одбрамбене технике. Овај сложен комплекс развијан је истовремено на три међусобно повезана висинска нивоа. Састоји се од Горње тврђаве (Obern Festung), Дворожног бастиона (Hornwerk) и Доње тврђаве (Wasserstadt), док два спољна утврђења уз реку, Мостобран (Bruckschanze) на левој обали Дунава и Острвско утврђење (Inselshanze), данас више не постоје. Све делове комплекса обједињује јединствена спољна линија обране (анвелопа) која се састоји од међусобно повезаних објеката фортификационог обрамбеног система: контрагарди, равелина, линета и капонира. Горња тврђава налази се на највишој коти петроварадинске стене, на месту некадашњег средњовековног утврђења. Обликује је пет бастиона (св. Леополд, св. Иноћентије, св. Јосиф, Лудвиг, доњи и горњи и св. Терезија) повезаних куртинама. На југоисточној страни, између Леополдовог и Иноћентијевог бастиона налази се највиши фортификацијски објекат-кавалир. Приступ највишем платоу Горње тврђаве, остварује се кроз три засвођене и богато обликоване улазне капије: Лудвигову, Дворску и Леополдову, док се у равелинима налазе још две капије: Молинаријева и Карла VI. Од објеката аутентичног склопа сачувани су следећи објекти: Официрски павиљон, Леополдова барутана, Провијантски магазин, Арсенал, Дуга и Једноставна касарна, Торањ са сатом, као и Велики ратни бунар. Са југоисточне стране, налази се Хорнверк којег обликују два бастиона (св. Карла и св. Елизабете) повезана бедемима левог и десног крила са бастионом трасом Горње и Доње тврђаве. Прилаз платоу Хорнверка остварује се кроз две главне комуникационе капије са источне и западне стране. На овом простору сачуване су: Једноспратна касарна, барутана св. Елизабете, водна станица, стражаре, топовске шупе и коњушнице. Изузетно развијена спољна линија одбране овог дела комплекса формира троструки појас шанчева. У унутрашњости фортификационих објеката сачуван је сложен систем подземних минских галерија са прислушним тунелима, изграђених између 1768. и 1776, по пројекту мајора Шредера (Schroeder).
Доња тврђава налази се на самој окуци Дунава, ослоњена на стену и бедеме Горње тврђаве. Утврђена је петоугаоном бастионом трасом коју чине три бастиона (св. Франциске, св. Терезије и св. Јосифа) и два полубастиона (св. Карла и св. Бенедикта), повезана куртинама. Унутар бедема основне бастионе трасе смештено је подграђе које карактерише збијена урбана структура обликована у блокове ортогонално постављене уличне мреже са сачуваним војним, цивилним и сакралним објектима грађеним у свим фазама изградње комплекса. Најстаријем градитељском слоју припадају сакрални објекти: некадашњи језуитски самостан св. Јурја (1701-1734) и фрањевачки самостан (до 1720), од 1786 пренамењен у Војну болницу, те зграда команде тврђаве (Generalathaus). На потезу главне улице, као и по ободу трга, сконцентрисани су углавном сви некад најважнији објекти војне и цивилне управе, те најрепрезентативније стамбене куће високих официра и чиновника тврђаве, углавном грађене током XVIII века, у стилу барока. Унутар зидина Доње тврђаве, поред јасно диференциране урбане структуре Подграђа, смештени су специфични објекти војне намене (барутане, касарне, магазини), као и православна капела св. Павла. До данас, на овом простору сачуване су две монументалне главне капије: Београдска и Нова капија, две споредне испадне капије, као и капија водених шанчева у равелину воденог града. Основну бастиону трасу Доње тврђаве према Дунаву штити сложена спољна линија одбране са троструким појасом водених шанчева.
Процес ревитализације Петроварадинске тврђаве започео је непосредно након преузимања већег дела комплекса од војних власти. У складу са утврђеном визијом комплекса тврђаве као градског центра културног, образовног и туристичко-рекреативног карактера одвијала се обнова и пренамена објеката и простора, са мањим или већим интензитетом, до данашњих дана. Током времена, намена појединих објеката се мењала, као и корисници, тако да данас на простору Горње тврђаве налазимо Музеј града у згради Арсенала, Историјски архив у Једноставној и делу Дуге касарне са депоом у Леополдовој барутани, хотел у Дугој касарни, ресторане и салоне градског протокола у Официрском павиљону, посластичарнице, кафее и старе занате у Провијантском магазину и Једноставној касарни. На Хорнверку је, у Једноспратној касарни, Водној станици и Барутани св. Елизабете, смештена Академија уметности. Простори у објектима и казаматима дати су на коришћење новосадским уметницима, тако да се данас на простору комплекса тврђаве налази више од сто атељеа. Простори у казаматима бастиона Горње тврђаве адаптирани су за Галерију таписерија, Планетаријум и Џез клуб, а Велики ратни бунар је обновљен. Део подземних војних галерија Горње тврђаве у дужини од 900 m је презентован јавности као део понуде Музеја града. На Хорнверку, у казаматима и шанчевима испод равелина св. Катарине и бастиона св. Елизабете смештени су коњички и стреличарски клуб. Истовремено, простор Доње тврђаве је до данас задржао првобитну намену, највећи део Васерштата је и даље у функцији војног комплекса, са Војном болницом зачетом у некадашњем Фрањевачком самостану, која у континуитету ради од 1786. године. Цивилни део подграђа је углавном стамбене намене, са малим бројем пословних простора прилагођених потребама локалног становништва. Радови који су се одвијали на Горњој тврђави, на обнови и ревитализацији објеката, углавном су, осим спорадичних захвата, изостали на овом простору. Социјална категорија становања са уситњеним стамбеним јединицама ниског стандарда, као последица промена насталих након Другог светског рата, нерешен имовински статус, као и интензиван транзитни саобраћај кроз само језгро подграђа, допринели су да се до данас није приступило свеобухватном пројекту обнове ове изузетно вредне барокне целине. Упркос свему, Подграђе, некад само језгро комплекса тврђаве, не само у војно-административном смислу, већ као урбано-архитектонска целина репрезентативног карактера, сачувало је до данас своју аутентичну форму и карактеристике специфичног амбијента и духа времена у којем је настало.