КЦНС - ЛИРСКА ИСТОРИЈА МУЗИКЕ (од Питагоре до Баха) Коље Мићевића

у петак, 24. фебруара у 18 сати у КЦНС
(Католичка порта 5, сала „Трибина младих“).

О књигама ће говорити:
Часлав Ђорђевић, Адриан Крањчевић и Коља Мићевић.

„Није ни енциклопедија, ни неки музички речник-уџбеник, иако су елементи и једног и другог приступа присутни у коначном облику како сада изгледа та Лирска историја музике.
Први том обухвата раздобље од Питагоре, изумитеља интервала и монокорда, до 1750, године смрти Јохана Себастијана Баха. Тај огромни временски распон подељен је на четири целине, у четири књиге, а свака целина је означена темпом једног од четири ставка класичне симфоније. Иако су одвојени насловима, ти ставци су суштински повезани, као што је уосталом случај и са ставцима у класичној симфонији, иако је у свакој целини начин третирања тема различит.
Да се читалац не би успавао током 3.000 страна колико га чека! Рад је био посебно динамичан последње две деценије током којих је из заборава изишло мноштво значајних композитора и дела, о којима у тренутно доступним музичким историјама често не можете наћи никакве податке, а којима је код мене посвећено и по неколико страница!
Што се тиче одреднице 'лирска', она заиста заслужује објашњење, које ћу дати у кратком предговору, као и поводом неких других термина и података. Свакако, кад се на српском каже 'лирска', мисли се на 'поетска' или 'песничка'. И то је заиста једно од значења које ми одговара, иако ова два епитета могу да оставе утисак извесне површности или необавезности у ауторовом приступу, што уопште није случај! Француски придев лyриqуе, када стоји уз реч поезија, означава ону поезију која је пропраћена музиком, која је, дакле, била певана! И тако је било током та два миленијума, од Питагоре до Баха! Музика и Поезија, како каже један од мојих композитора, Луцаско Луцаски, из Фераре и XВИ столећа, биле су две сестре, и то је слика коју желим да сугеришем насловом и коју детаљно и с примерима развијам у сва четири ставка своје Историје! Ту ми је моје преводилачко искуство, посебно Дантеа, било од пресудне помоћи, али не само он…“ (Коља Мићевић)