Dosadašnji gradonačelnici

VELIKE SUDIJE (1748 - 1793)

Ignac Hajl (15. mart 1748 - 15. maj 1752)
Pantelija Milanković (15. maj 1752 - 21. april 1756) - izabran je tada (15. marta 1748) za gradskog senatora i 11. maja 1750. kandidovan je kao prvi Srbin za sudca. Dotle je sudac bio Nemac Ignac Hajl. Zbog nesporazuma između katolika i pravoslavnih građana restauracija je 30. juna 1752. morala da se ponovi, i tom prilikom dobio je sve srpske glasove. Samo Lazar pl. Rubešić, koji je i inače dolazio u sukob s građanima, nije glasao za njega. Tako je postao prvi Srbin na čelu gradske vlasti, sve do 21. aprila 1756. Na tom mestu ga je zamenio David Racković, pošto je znao samo srpski, a tražilo se i znanje latinskog jezika.
Jozef Tir (21. april 1756 - 18. maj 1766)
David Racković (18. maj 1766 - 12. maj 1772)
Jozef Rеdl (12. maj 1772 - 29. april 1778)
David Racković (29. april 1778 - 9. januar 1784) - trgovac, gradski senator i veliki sudac (Petrovaradinski Šanac, 1712 - Novi Sad, 1793). U prvom Magistratu Novog Sada 15. marta 1748. Racković je izabran za gradskog senatora, a pet puta mu je poveravana najviša dužnost birova (velikog suca): 1758, 1766, 1768, 1776. i 1778, tako da je punih deset godina stajao na čelu grada. Kako stoji u tadašnjim zvaničnim spisima, "bio je čovek sposoban, književan, koji govori različne jezike"; znao je i latinski, što je bio uslov za visok položaj u gradskoj upravi. Senator je bio do 27. jula 1786. Toga dana je na poziv carskog komesara dao ostavku na službu u Magistratu, koju je vršio 38 godina.
Jozef Ridi (9. januar 1784 - 18. jul 1786) - od 3. jula 1786. do 21. decembra 1786. sednicama Magistrata predsedava Ferenc pl. Kašonji, kraljevski komesar
Jozef Sopron (28. avgust 1786 - 1. jul 1793) - gradski načelnik Novog Sada, sudac i senator. Kao ugledni građanin obavljao je funkciju gradskog načelnika. Po isteku mandata, ponovo se nalazio na dužnosti velikog sudca (1796-1798) i po drugi put je bio gradski načelnik (1799-1801), da bi 11. maja 1801. opet dobio mesto sudca, jer je bio red na katolika da zauzme to mesto.

GRADONAČELNICI I VELIKE SUDIJE (1789 - 1849)

Od 2. januara 1789. se u zapisnicima sa sednica Magistrata, pored Velikih sudija, prvi put javlja i titula gradonačelnika (lat. consule).
Dimitrije Bugarski postaje prvi gradonačelnik 25. jula 1789. a gradski načelnik postaje varoški kapetan Manojlo Nikolić, dok je Veliki sudija Jeftimije Atanasijević. Pravnik po struci, prvi gradski načslnik Novog Sada (Novi Sad, 1740 - Novi Sad, 1789). Imenovan je 1876. za predsednika Obštestva, a 16. decembra 1788. za prvog gradskog načelnika Novog Sada. Dotle nije bilo gradskog načelnika, jer je to zvanje u Austriji postojalo samo u većim gradovima. Austrijske vlasti su zbog austro-turskog rata, koji je vođen i u neposrsdnoj blizini, nastojale da učvrste gradsku vlast i izborom gradonačslnika. Uz obaveze koje imao u Magistratu, Bugarski je obavljao i dužnost direktora novosadskih srpskih osnovnih škola.
Od 8. maja 1793. do 2. januara 1800. gradonačelnik je Jozef Sopron, sudija Jeftimije Atanasijević, a Manojlo Nikolić je samo senator.
Jozef Sopron (2. januar 1800 - 15. maj 1801), Veliki sudija je Petar Alaga
Franc Štvrtecki (15. maj 1801 - 1. maj 1807), Veliki sudija je Jozef Sopron do 1803, kada sudija postaje Jozef Paus.
Od 1. maja 1807. do 1. januara 1810. sednicama Magistrata predsedava Andrea Odi de Pačir (poddžupan bač-bodroški)
Grigorije Janković (1. januar 1810 - 19. novembar 1822), Jozef Paus - gradski sudac i senator (1766 - 4. decembar 1822). Mesto rođenja nije uspeo da dokuči ni Vasa Stajić u "Novosadskim biografijama"; pretpostavljao je da je poreklom iz srpskih krajeva, jer je znao dobro srpski, ne samo da govori, već i da piše. Paus spada među znamenite građane, jer je u novosadskom Magistratu služio blizu 40 godina, a skoro 20 godina mu je stajao na čelu kao sudac.
Georgije Konstantinović (19. novembar 1922 - 1831), Veliki sudija je Jovan Milivojin. Konstantinovići su, kao porodica, u Novom Sadu uživali poštovanje i poverenje sugrađana. Za sudca je izabran 20. aprila 1831. i na tom mestu će ostati do smrti, 8. maja 1834.
Franc Lang (20. april 1835 - 7. maj 1836), a Veliki sudija je Jefimije Jovanović, inače advokat, gradski senator, sudija (Novi Sad, oko 1776 - Kula, 17. januara 1852). Kad je završio prava, bavio se advokaturom u Novom Sadu i služio kao sekretar bačke Konzistorije. Član Izbranog obštestva postao 29. januara 1810, a 7. avgusta 1815. gradski senator i na toj dužnosti ostao do Bune, 20. marta 1848.
Johan Kerber (7. maj 1836 - 4. januar 1839), apotekar, gradonačelnik (Novi Sad, 7. januara 1782 - Požun/ Bratislapa, 29. februara 1840). Farmaciju završio u Pešti, diplomirao 1. jula 1805. Otac mu je Jozef predao apoteku 1807. i vodio je do njegove smrti 1828, a onda je izabran na očevo mesto senatora. Pošto se posvetio politici, apoteku je 1831. prodao. Prilikom restitucije Magistrata 1831. izabran je za gradonačelnika, a sedam godina kasnije za gradskog sudiju. Veliki sudija je tada bio Jefimije Jovanović.
Franc Lang (4. januar 1839 - 24. mart 1840), Veliki sudija je Johan Kerber
Jovan Kamber (24. mart 1840 - 25. maj 1848), advokat, gradski kapetan, gradonačelnik (Ruma, 1773 - Bukovac, 1. X 1848). Završio je prava i dobio advokatsku diplomu 1798. Advocirao je u Novom Sadu. Pominje se da je 1807. bio vicefiskal (zamenik pravnog zastupnika) Sremske županije, potom se 1808. primio da kao advokat zastupa Spahiluk u Turskom Bečeju (današnjem Novom Bečeju u Banatu), a 23. septembra 1816. postao je gradski pravobranilac u Novom Sadu. Sposoban i okretan u službi, napredovao je u karijeri i 14. decembra 1818. izabran je za gradskog senatora. Gradski načelnik bio je do 25. maja 1848. Veliki sudija je bio Franc Lang.
Petar Zako (25. maj 1848 - jun 1848), dok je Aleksandar Kostić bio Veliki sudija - advokat, profesor, gradski senator (Novi Sad, 1808 - Novi Sad, 10. marta 1853). Otac mu je bio sveštenik. Katoličku gimnaziju učio u rodnom gradu, filozofiju (VII i VIII razred) u Pešti, a prava studirao u Šarošpataku.
Pavle Jovanović (7. jul 1848 - januar 1849) - advokat, senator, gradonačelnik, otac pesnika Zmaja (Novi Sad, 6. XI 1799 - Novi Sad, 23. VII 1858). Završio višu gimnaziju i u Pešti 1822. stekao advokatsku diplomu. Advocirao je u Novom Sadu od 1822. do 1835. Prilikom izbora za gradskog senatora, januara 1835, ubedljivo je pobedio. Veliki sudija je Gavrilo Polzović.
Jozef Šimič (12. maj 1849 - oktobar 1849)

GRADONAČELNICI (1849 -1934)

Nakon što je formirano Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat, Srbi se vraćaju u magistrat.
Pavle Jovanović (oktobar 1849 - 7. novembar 1850) Zapisnici magistrata se po prvi put vode na srpskom jeziku
Grigorije Jovšić (7. novembar 1850 - 11. oktobar 1853)
Gavrilo Polzović (11. oktobar 1853 - 24. april 1861) - advokat, gradski senator, gradonačelnik (Zmajevo, 7. VI 1797 - Novi Sad, 29. XI 1865). Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu, a nižu gimnaziju u Novom Sadu. Školovanje je nastavio u Klasičnoj gimnaziji u Prava je studirao u Pešti i Požunu (Bratislavi), gde je 1821. položio završni ispit.
dr Svetozar Miletić (24. april 1861 - 1862) - advokat, političar, novinar, vođa srpskog narodnog pokreta u XIX veku (Mošorin, 22. februar 1826 - Vršac, 4. februar1901). Učio srpsku i nemačku školu i završio gimnaziju. Nastavlja školovanje u Požunu i Pešti - filozofiju, tadašnji sedmi i osmi razred gimnazije, završio je u Požunu (Bratislavi) u Evangeličkom liceju, gde su Srbi osnovali društvo, čija je deviza bila "Ne dajmo se!" Od kraja 1849. u Beču je dovršio pravne studije 1851. Položio je 1855. u Temišvaru advokatski ispit, kod srpskobanatskog Visokog zemaljskog suda, a potom se za stalno nastanio u Novom Sadu 1858). U Novom Sadu je bio gradski fiskal, od jula 1858. do izbora za gradskog načelnika 1861. Na Blagoveštenskom saboru (1861), Miletić se javlja već kao lider jedne profilisane liberalno-demokratske stranke, koja je dobijala svejasno više pristalica, u redovima seljaštva, zanatlija, trgovaca, velikog dela inteligencije i omladine, nasuprot konzervativcima. Miletić se zalagao za ustanak balkanskih naroda protiv Turske, predlažući stvaranje balkanske federacije, odnosno konfederacije. Da bi lakše širio svoje ideje, februara 1866. pokrenuo je list "Zastava" koju je 1867. preneo u stranke, list će brzoNovi Sad. Kao organ Srpske narodne slobodoumne steći veliku popularnost i biti najuticajniji u čitavom Srpstvu. Miletić će ga uređivati, odnosno biti mu vlasnik do 1884. godine. Zahvaljujući velikoj popularnosti među Novosađanima, Miletić je u dva nastupa bio gradonačelnik Novog Sada. U prvom mandatu, od marta 1861. pod njegovim rukovodstvom, Magistrat je učinio nekoliko poteza: zatražio je da se prihvate zaključci Blagoveštenskog sabora, uveo srpski jezik u zvaničenje i ukinuo gradsku realku. Takva Miletićeva politika iritirala je mađarsku vladu, te je 28. januara 1862. njen komesar suspendovao Miletićev Magistrat i postavio Pavla Mačvanskog za gradskog načelnika, potom Pava Stojanovića. 10. maja 1867, Miletić je po drugi put izabran za gradonačelnika. On je mimo volje naroda došao za administratora, potom i za patrijarha Srpske crkve. Pisao je i o drugim političkim pitanjima, ali se postepeno sve više javljala kod njega klonulost, a zatim i znaci duševnog rastrojstva. Čak se pronela vest 1883. da je na umoru, ali je uspeo da se oporavi, iako to više nije bio stari Miletić. Sahranjen je u porodičnoj grobnici na Uspenskom groblju u Novom Sadu. Novi Sad mu se odužio podizanjem impoznatnog spomenika (rad Ivana Meštrovića) na Trgu slobode (1939). Njegovo ime nose ulica u centru grada i jedna srednja škola.
Pavle Mačvanski (prva polovina 1862 - 24. jul 1862) - advokat, gradonačelnik Novog Sada (Novi Sad, 1821 - 20. marta 1914). Prema instrukcijama iz Pešte, postavljen je 28. januara 1862. a smenjen je avgusta 1862. Na čelu Novog Sada ostao je do 6. avgusta 1874. Pominje se u nekrologu u "Braniku" da je za vreme službe u Slavoniji, često odlazio u posetu biskupu Josipu Juraju Štrosmajeru. Onde je služio do penzionisanja, a tada se vratio u Novi Sad. Ušao je 1890. u Gradsko predstavništvo kao virilni član (po poreskom cenzusu).
Pavo (Pavle) Stojanović (24. jul 1862 - 23. maj 1867) - pravnik, novosadski gradonačelnik (Novi Sad, 1811 – Novi Sad, 17. septembra 1879). Pavo je izabran 1835. za počasnog podbeležnika grada, i vršio je tu dužnost besplatno do 1838 Jovanovića, 11. novembra 1849, svedodžbu da je bio neutralan, da se nije priključio ni jednoj strani i da je živio povučeno. Do 14. jula 1862. bio je sudski senator i zamenik velikog sudca, a onda je imenovan za gradskog načelnika.
Svetozar Miletić (23. maj 1867 - 30. maj 1868) Drugi put izabran za gradonačelnika;
Pavo Stojanović [v.d. nakon kraljevske suspenzije Svetozara Miletića] (30. maj 1868. - 27. april 1869)
Stevan Branovački (27. april 1869 - 13. maj 1872) - pravnik i političar, predesdnik Matice srpske, gradonačelnik Novog Sada (Senta, 13. juna 1804 - Novi Sad, 20. febrauara 1880). Gimnaziju učio u Subotici, Baji i Segedinu, gde je maturirao. Prava studirao u Požunu / Bratislavi. Velike su njegove zasluge kao gradonačeliika Novog Sada, a na tu dužnost je došao krajem aprila 1869. Član Matice srpske postao je 1861, a po njenom preseljenju u Novi Sad 1864. ušao je u prvu upravu. Kad se Jovan Hadžić zbog neslaganja s Miletićem povukao iz Matice 1865, došao je na njegovo mesto za potpredsednika. Posle smrti Platona Atanackovića (1867) izabran je za predsednika, ali je na toj dužiosti ostao samo godinu dana, ustupivši mandat pozvanijem od sebe Jovanu Subotiću. Posle Subotićevog povlačenja 1872, izabran je ponovo za predselnika i obavljao je tu uglednu funkciju do smrti.
Pavle Mačvanski (13. maj 1872 - 1874)
Pavo Stojanović (1874 - 4. jul 1878)
Jovan Radanović (4. jul 1878 - 30. avgust 1884) - advokat, sudac, veliki beležnik i gradonačelnik (Arad, 1823 – Novi Sad, 11. januara 1885). Po završetku pravnog fakulteta, marta 1846. novosadski Magistrat oglasio je njegovu diplomu. Gradonačelnik Novog Sada bio je od 1878. do 1884.
dr Stevan Peci Popović (30. avgust 1884 - 1902) - pravnik, gradonačelnik (Novi Sad, 7. januar 1845 - Novi Sad, 12. oktobar 1909). Potiče iz stare i poznate porodice Popović-Peci (Pecija). 30. avgusta 1884. kandidovan je za gradskog načelnika. Protivnik mu je bio dotadašnji gradonačelnik Jovan Radovanović. Prilikom glasanja u gradskom predstavništvu dobio je 49 glasova protiv 36. Novi Sad za njegovo vreme doživeo ekonomski i urbani procvat, jer je kao nosilac izvršne vlasti imao neposrednog uticaja na raspoređivanje gradskih novaca.
Lajoš Salai (1902 - 1906)
dr Vladimir Demetrović (1906 - 1914) pravnik, gradonačelnik Novog Sada (Ruski Krstur, 1861 - Novi Sad, 18. marta 1915). Kad je 1908. izabran za gradonačelnika, forsirao je bušenje bunara, počev od Kameničke ade do Srbobranskog puta. Bušenjem bunara na Klisi 1910, njegovim zauzimanjem, ustanoaljeno je da bi iz dva-tri bunara na tom lokalitetu bilo dovoljno vode za varoš od 35.000 stanovnika, koliko se predviđalo da će Novi Sad imati 1940. Na sednini Municipalnog odbora, pod Demetrovićevim predsedavanjem, doneta je 1911. odluka da se angažuje prof. inženjer Imre Forbat iz Budimpešte da izradi projekat gradskog vovodova na bazi korišćeanja vode iz bunara na Klisi. Projekat je bio gotovo 1912. i usvojen, s tim da se izvrše neke korekcije. Forbat je i to obavio, ali je tada došlo do Svetskog rata i ceo poduhvat je propao. Za vreme Demetrovićevog gradonačelnikovanja Novi Sad je dobio 1910. električnu centralu i počela je da se širi električna mreža, a 1911, zahvaljujući njegovom velikom zalagalju i trudu, uveden je gradski tramvaj. Na funkciji prvog građanina varoši ostao je do 1912, kada je dobio visoki položaj kraljevskog savetnika. Stanovao je sa porodicom u Lebarskom sokaku (današnjoj Miletićevoj ulici), a sahranjen u porodičnoj grobnici na Almaškom groblju.
Bela Profuma (1914 - 1918)
Jovan Živojinović (25. februar 1919 - 1920) - profesor i direktor gimnazije, veliki župan i gradonačelnik Novog Sada (Dolovo, 1870 - Novi Sad, 22. X 1926). Gimnaziju je završio 1891. u Novom Sadu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Budimpešti. U Somboru bio suplent na Preparandiji (učiteljskoj školi), a 1900. sa porodicom prešao u Novi Sad, gde je ostao do kraja života.
dr Stevan Adamović (1. april 1920 - 6. avgust 1921) - advokat i političar (Novi Sad, 25. decembar 1870 - Novi Sad, 10. avgust 1945). Gimnaziju učio u rodnom gradu, a studirao u Budimpešti, gde je 1891. stekao akademsko zvanje doktora prava. Do punoletstva, do 24. godine, radio u sudstvu, a 1894. otvorio u Novom Sadu advokatsku kancelariju koju je uspešno vodio do smrti sa sinovima Fedorom i Aleksandrom. Najviše se bavio građanskim pravom. Nalazio se u najužem krugu osnivača Advokatske komore u Novom Sadu, čiji je predsednik bio punih dvadeset godina (1921-41). Kao političar delovao na strani mađarske liberalne građanske opozicije. Posle rata 1918. biran za poslanika Velike narodne skupštine Vojvodine i postao gradonačelnik Novog Sada s pravima velikog župana (1918-20), a više puta dobijao mandat gradskog odbornika.
Milan Slepčević [veliki župan i v.d. gradonačelnika] (6. avgust 1921 - 2. septembar 1922)
dr Žarko Stefanović (2. septembar 1922 - 29. januar 1925) - pravnik, gradonačelnik Novog Sada (Novi Sad, 5. septembar 1875 - Novi Sad, 21. jun 1952). Maturirao u novosadskoj gimnaziji 1893, zatim je studirao prava i doktorirao. U Ministarstvu ishrane i obnove zemlje Kraljevine SHS, nalazio se posle oslobođenja na dužnosti direktora Odeljenja ovog resora za Banat, Bačku i Baranju. Gradonačelnik u rodnom gradu bio je od 1922. do 1925. Za vreme svog mandata nastojao je da unapredi privredu i komunalni sistem.
Jovan Lakić [v.d.] (29. januar 1925 - 2. maj 1925) - pravnik, gradski savetnik, lovački i sportski funkcioner (Novi Sad, 16. oktobar 1878 - Novi Sad, 22. jul 1950). Školovao se u rodnom gradu. U Budimpešti studirao prava i ceo radni vek proveo u gradskoj službi u Novom Sadu. Kao vojnik je bio ranjen u Prvom svetskom ratu i stekao invalidska prava. Nalazio se na dužnosti gradskog kapetana (šefa policije); bio je zamenik gradonačelnika, zatim gradski beležnik. Funkciju predsednika Saveza obavljao je do 1930, a bio je i predsednik novosadskog Lovačkog društva. Posle oslobođenja 1918. više godina nalazio se i na čelu veslačkog kluba "Danubius".
dr Milan Milovanović (2. maj 1925 - 10. novembar 1926)
Jovan Lakić [v.d.] (10. novembar 1926 - 25. avgust 1928)
dr Branislav Borota (25. avgust 1928 - septembar 1934)

PREDSEDNICI OPŠTINE (1934 - 1941)

dr Branislav Borota (septembar 1934 - april 1936) - pravnik, gradonačelnik Novog Sada (Stari Bečej/ Bečej, 29. avgust 1888 - Novi Sad, 10. oktobar1945). U Budimpešti 1911. diplomirao na Pravnom fakultetu, gde je 1914. stekao i zvanje doktora opšteg prava. Posle studija radio kao vojni sudija u Budimpešti 1912-22, kada se s porodicom preselio u Novi Sad. Sudija Kasacionog i Apelacionog suda (1922-24), pa pravni referent i sekretar u Produktnoj i efektnoj berzi (1924-27). Važio za vrsnog pravnika. Za gradonačelnika Novog Sada imenovan juna 1927, a oktobra 1934. izabran za prvog predsednika opštiie i tu funkciju obavljao do kraja 1936, kada je penzionisan. Za vreme njegovog devetogodišnjeg mandata Novi Sad naglo počeo da se razvija i dobija savremena urbana obeležja. Sređena je gradska uprava, a opštinske službe osposobljene za efikasniji rad. Izvršeni su obimni komunalni radovi. Podignuto više javnih zgrada, među kojima i nekoliko škola. U mnogim ulicama postavljeni novi kolovozi, preuređena pijaca, zasuti gradski šančevi, regulisan Mali Liman, bulevarom i drumsko-pešačkim mostom grad spojen s Petrovaradinom. U ovo vreme izgrađen je kaćki nasip, isušeno je i obezbeđeno od poplave Ratno ostrvo, čime je oko 6.000 jutara plodne zemlje pretvoreno u oranice. Posle oslobođenja, od kraja 1944. do smrti, nalazio se na dužnosti savetnika u Gradskoj štedionici.
dr Branko Ilić (april 1936 - jun 1938) - lekar-ginekolog, kolekcionar (Žabalj, 31. mart 1889 - Novi Sad, 28. jun 1966). Potiče iz imućne zemljoradničke porodice. Posle osnovne škole u rodnom mestu, završio gimnaziju u Novom Sadu, a Medicinski fakultet u Budimpešti. U Novi Sad došao 1922. i na Telepu otvorio sopstveni sanatorijum, koji je 1928. premestio bliže centru. Bavio se i politikom, kao funkcioner vladajuće Jugoslovenske radikalne zajednice bio je gradonačelnik Novog Sada, od početka 1937. do juna 1938
Kosta Mirosavljević (jun 1938 - maj 1939) - trgovac, gradonačelnik Novog Sada (Novi Sad, 12. novembar 1869 - Novi Sad, 8. februar 1948). Od rane mladosti živo je učestvovao u radu mnogih nacionalnih i privrednih ustanova. Osnovao je Srpsku čestičarsku (deoničku) zadrugu i postao njen prvi potpredsednik. Iz te zadruge nastala je potonja Srpska trgovačka banka. Između dva svetska rata bio je dugogodišnji član uprave Centralnog kreditnog zavoda, pokretač i osnivač Novosadske produktne i efektne berze i takođe njen potpredsednik. Igrao je značajnu ulogu i u Upravnom odboru Matice srpske, biran je za njenog potpredsednika. I u Savezu srpskih zemljoradničkih zadruga povereno mu je mesto potpredsednika. U Udruženju trgovaca i industrijalaca okupljao je trgovce i industrijalce, i opet i ovde biran je za potpredsednika. Smatra se da je najvažnije njegovo delo osnivanje Trgovačko-industrijske i zanatske komore u Novom Sadu, u kojoj je postao predsednik.
dr Miloš Petrović (maj 1939 - april 1941) - pravnik, ekonom, sreski načelnik i poslednji gradonačelnik Novog Sada pred rat 1941 (Batanja, Čanadska županija, Mađarska, 26. jun 1888 - Novi Sad, decembar 1944). Pravo je prve dve godine studirao u Budimpešti kao pitomac Tekelijanuma, a druge dve godine u Koložvaru / Klužu, gde je na Pravnom fakultetu stekao i akademsko zvanje doktora prava. Bio je sve vreme između dva rata uključen u društveni i politički život u Novom Sadu. Dvadesetih godina pripadao je Demokratskoj stranci Ljube Davidovića, a kasnije je pristupio vladajućoj Jugoslovenskoj radikalnoj zajednici. Uživao veliki ugled u gradu, ne samo kao uspešan ekonom, već i kao predsednik Upravnog odbora Štedionice Dunavske banovine, član Upravnog odbora Međunarodnog poljoprivrednog sajma i izložbe, bio je takođe pripadnik Sokola, Rotari kluba, Srpske pravoslavne crkvene opštine učesnik u mnogim humanim i kulturnim akcijama, pomagao sirotinju i podržavao nacionalne, društvene i kulturne manifsstacije. Podupirao js akciju Matice srpske da se u Novom Sadu podigne spomenik dr Svetozaru Miletiću. Na svečanosti prilikom otkrivanja Meštrovićevog dela na Trgu oslobođenja držao je govor, pored predsednika vlade Dragiše Cvetkovića.

DRUGI SVETSKI RAT (1941 - 1944)

Od aprila 1941. do septembra 1944. je na funkciji gradonačelnika vitez dr Mikloš Nađ. Do oslobođenja oktobra 1944. ga zamenjuje Antal Nađ.
Predsednici Narodnooslobodilačkih odbora, Opštine, Gradske zajednice i Predsednici Skupštine opštine (1944 - 2004)
Alimpije Popović (1944 - 1949) – sveštenik u Uspenskoj i Almaškoj crkvi, prvi posleratni gradonačelnik Novog Sada, narodni poslanik (Novi Sad, 8. decembar 1888 - Novi Sad, 8. oktobar 1967). U Novi Sad je došao 1. januara 1919, za kapelana u Sabornoj crkvi i na toj dužnosti je, uz protu Milana Ćirića, ostao do 1931, kada je, posle smrti Velje Mirosavljevića, izabran na Mali uskrs za paroha Uspenskog hrama. Premešten je 1953. za paroha (protoprezvitera) Almaške crkve, gde je 1. septembra 1958. penzionisan. Na dan oslobođenja Novog Sada 23. oktobra 1944, kao prvi predsednik Narodno-oslobodilačkog odbora, primio je vlast iz ruku partizanskih jedinica i na dužnosti gradonačelnika ostao do 1949.
Dušan Ibročkić (1949 - 1951) - pravnik, gradonačelnik Novog Sada (Kać, 18. maj 1912 - Beograd, 8. avgust 1979). Maturirao 1931. u Novosadskoj gimnaziji, a diplomirao 1936. na Pravnom fakultetu u Beogradu. Učestvovao u omladinskom pokretu pre rata. Posle oslobođenja nalazio se na političkim i upravnim funkcijama u Novom Sadu. Bio član Gradskog komiteta KPJ i potpredsednik Gradskog NO odbora, a posle Alimpija Popovića izabran za gradonačelnika i na toj dužnosti bio od 1949. do 1951, u vrlo složenim i teškim uslovima. Zapamćen je kao uzoran predsednik opštine.
Radomir Radujkov (1951 - 1952) - kulturni poslenik, direktor "Dnevnika" i SNP, gradonačelnik, predsednik Matice srpske, osnivač Sterijinog pozorja (Novi Sad, 26. avgust 1913 - Novi Sad, 2. jul 1982). U Beogradu je počeo da studira prava, ali je kao ljubitelj prirode prešao na šumarstvo, da bi 1935. studije nastavio u Zagrebu na Agronomsko-šumarskom fakultetu. Pred rat 1941. preostalo mu je još nekoliko ispita do diplomiranja. Kao gimnazista pristupio je levičarskom omladinskom pokretu. Kad je u Zagrebu nastavio da studira šumarstvo, okupljao je studente iz Vojvodine. Pokrenuo je 1936. akademski kulturni klub Vojvođana "Mihailo Polit-Desančić" i bio mu prvi predsednik, takođe je osnovao menzu u kojoj su se studenti po povoljnim cenama hranili. Delovao je s retko viđenim elanom, posebno na području kulture i informisanja. Bio je član Agitpropa, biran je u Pokrajinski komitet i za poslanika Skupštine AP Vojvodine. Posle Alimpija Popovića i Dušana Ibročića, bio je treći po redu posleratni predsednik Gradskog narodnog odbora. Na funkciji gradonačelnika (1951-52) vizionarski je sagledavao budući razvoj grada; predviđao je da će postati, ne samo privredni centar Vojvodine, već i da će biti jedno od najvećih kulturnih središta u Jugoslaviji, čemu je i on doprinosio svojim radom. Iz Gradske kuće prešao je 1952. u novinsko-izdavačku i štamparsku kuću "Slobodna Vojvodina". Dnevni list, nastao u partizansko vreme, izvukao je svojim trudom i novim idejama iz provincijalnog učaurenja i lokalnih okvira na šire prostore, jačajući ga kadrovski i osvežavajući u sadržinskom i tehničkom pogledu, pod novim (i današnjim) imenom "Dnevnik". Desetak dana pre smrti, već uveliko ophrvan teškom bolešću srca, smogao je snage da učestvuje u radu Uređivačkog odbora Enciklopedije Vojvodine, pokazujući ne samo svoje poznavanje ovog podneblja, već i izuzetnu ljubav prema svom zavičaju.
Todor Jovanović (1952 - 1956) - pravnik, političar, gradonačsnik Novog Sada (Beška, 25. januar 1915 - Novi Sad, 4. jul 1964). On je gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima, a prava studirao u Beogradu od 1934. do 1939. Kao inteligentnom i sposobnom rukovodiocu, dobrom organizatoru, poveravane su mu razne odgovorne dužnosti posle oslobođenja. Kad je bilo potrebno obezbediti hranu za izgladnelu zemlju nalazio se kao direktor na čelu razgranatog preduzeća "Žitopromet". U kratkom i plodotvornom životu najviše je u javnosti bio zapažen na funkciji predsednika Novog Sada. Dao je veliki doprinos vizionarskom usmeravanju izgradnje grada, a kasnije je, od 1960. do 1964, kao prvi predsednik Saveta Univerziteta imao značajnu ulogu u njegovom organizovanju i izgradnji. Najveći urbanistički zahvat za vreme Jovanovićevog gradonačelnikovanja bili su rekonstrukcija i izgradnja železničkog čvora i izmeštanje pruge sa južne na severnu stranu. Njegova stalna briga o ovim poslovima znatno je pomogla da se za dve godine završe projekti drumsko-železničkog mosta na Dunavu (1955-56), da izgradnja započne 1957, da se ubrzano izgrađuje nova železnička stanica i pruga preseli na novu trasu, čime su oslobođeni tereni za nasipanje i izgradnju Univerzitetskog centra i stambenih naselja na Limanu.
Milosav Gonja [v.d.] (1956) - sociolog, političar (Hradek, Republika Češka, 11. decembar 1922). Diplomirao je 1969. na grupi sociologije Filozofskog fakulteta u Beogradu. Uključio se 1942. u NOP i do kraja rata vršio odgovorne dužnosti u skojevskim i partijskim rukovodstvima šidskog sreza i u Okružnom komitetu SKOJ-a za Zapadni Srem. Nalazio se u delegaciji Vojvodine na Drugom kongresu USAOJ-a u Drvaru maja 1944. Posle oslobođenja sekretar PK SKOJ-a za Vojvodinu i član Biroa PK KPJ (1944-51), takođe i odgovorni urednik "Glasa omladine".
Bio je predsednik Sreskog narodnog odbora novosadskog, vršeći kraće vreme i dužnost predsednika Gradskog veća Novog Sada, kada je grad 1956. podeljen pa četiri opštine. U to vreme osnovano je Sterijino pozorje i bio je član prvog Odbora ove institucije. Biran za poslanika Skupštine Vojvodine i člana Pokrajinskog izvršnog veća (1958-64), kao i za poslanika i predsednika skupštinskog odbora Skupštine Srbije (1968-72). Od 1989. obavlja dužnost predsednika Pokrajinskog odbora SUBNOR-a, a ujedno je i član republičkog i saveznog rukovodstva boračke organizacije.
Boža Melkus (1957- 1962) - političar, gradonačelnik (Novi Sad, 8. jul 1922). Po očevoj želji napustio školu i u njegovoj firmi "Fabrika mašinskih kajševa" počeo da izučava zanat, šef novosadskog predstavništva Matejka ponudio mu je da izuči za trgovca, što je on prihvatio i uz rad završio i dva razreda Trgovačke škole. Naklonjen levičarskom pokretu, delovao je u Ursovim sindikatima, zbog čega je bio hapšen. Bio je najpre član Gradskog komiteta SKOJ-a, zatim i politički sekretar, a 1947. organizacioni sekretar Gradskog komiteta KPJ. Završio je političku školu CK Srbije 1949-50. u Beogradu i tamo je postavljen za zamenika ministra, najpre za ugostiteljstvo i turizam, zatim za drvnu industriju. Od posebnog je značaja bio njegov rad na dužnosti gradonačelnika Novog Sada, od 1957. do 1962. Pre toga bio je potpredsednik 1955-57, u vreme načelnikovanja Todora Jovanovića, kada je imao priliku da, uz iskusnog i sposobnog rukovodioca, saznaje od kolike je važnosti da se grad kao kompleksan organizam harmonično razvija u svim segmentima. Poseban značaj pridavao je Urbanističkom zavodu i ubrzanju rada na Generalnom urbanističkom planu i stvaranju uslova za nesmetanu stambenu, komunalnu i privrednu izgradnju. Podignuta je zgrada neuropsihijatrije, pet novih zdravstvenih stanica, dalje su dizane osnovne škole i dečji vrtići, a opština je davala svoj doprinos izgradnji univerzitetskog grada. Završena je prva faza hotela "Park" i počeo se oblikovati glavni bulevar od stanice mosta "Sloboda". Poslednje godine radnog veka proveo je na radu u Pokrajinskoj konferenciji SSRN na poslovima zaštite i unapređenja životne sredine i penzionisan 1981. godine.
Tima Vrbaški (1962 - 1967) - političar, gradonačslnik Novog Sada (Kovilj, 10. jul 1926 - Novi Sad, 6. april 1992). Studirao ekonomiju u Beogradu. Posle oslobođenja postao činovnik u Sreskom narodnom odboru u Žablju, gde je biran i na političke funkcije. Na položaju gradonačelnika (predsednika Skupštine opštine) nalazio se od oktobra 1962. do maja 1967. Za njegovo vreme nastavljena izgradnja bulevara, železničkog čvora, pristaništa i Industrijske zone, a podizani su i novi stambeni rejoni, moderne osnovne škole itd. Posle isteka predsedničkog mandata, biran za člana Izvršnog veća Srbije (1967-69) i poslanika u Skupštini Srbije.
Dušan Ilijević (1967- 1973) - agronom i pravnik, političar, gradonačelnik Novog Sada (Idvor, 6. jun 1927). Porodica mu je poreklom iz Crepaje. Za vreme okupacije učestvovao u pokretu otpora. Nižu gimnaziju učio u Petrovgradu i Beogradu, Srednju poljoprivrednu školu završio 1949. u Zrenjaninu, a diplomirao na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu (1954) i kasnije vanredno na Pravnom fakultetu u Beogradu (1963). Za gradonačelnika Novog Sada došao je 1967. i na toj odgovornoj dužnosti bio do septembra 1973. Podržavao je razvoj kulture, a posebno je bio - i kao pasionirani kolekcionar - naklonjen likovnoj umetnosti. Od 1982. do 1990. nalazio se na dužnosti u Skupštini SFRJ. Kao delegat (poslanik) vodio je odbore za tržište i cene i za finansije. Penzionasan je 1991.
Milan Čanak (1974) - biolog, profesor univerziteta, gradonačelnik (Konak, 10. septembar 1932 – Novi Sad, 30. septembar 1980). Završio je studije na biološkoj grupi Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu 1955. Od 1956. do 1962. asistent je za predmet Botanika u Botaničkom institutu Farmaceutskog fakulteta u Beogradu. Godine 1962. izabran je za docenta za predmet Botanika na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, a 1969. za vanrednog profesora. Za redovnog profesora za isti predmet i na istom fakultetu izabran je 1975. a zatim - iste godine - i za redovnog profesora za predmet Ekologija biljaka na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu. Bio je član Predsedništva SAP Vojvodine, član Pokrajinske konferencije SSRN Vojvodine, član Opštinske konferencije Saveza komunista, član Odbora Sekcije za idejna pitanja nauke Marksističkog centra CK SK Srbije, potpredsednik i predsednik Skupštine opštine Novog Sada. Dobitnik je Oktobarske nagrade Novog Sada. Nosilac je Ordena zasluga za narod sa srebrnim zracima i Ordena za vojne zasluge sa zlatnim mačevima.
Jovan Dejanović (1974 - 1982) - političar, gradonačelnik Novog Sada (Velebit, kod Kanjiže, 15. jun 1927-Novi sad 2. jun 2019). Posle oslobođenja, u maju 1945, vratio se u Novi Sad i ovde završio 1947. Industrijsko-zanatsku školu, a položio i kalfenski ispit za automehaničara. U Zadru završio školu rezervnih oficira, a u Novom Sadu Političku školu i Srednju fiskulturnu školu, da bi kasnije, uz rad, diplomirao na Višoj školi za organizaciju rada (1969). U Novom Sadu je 1974. biran za odbornika i postao je tada predsednik Skupštine ošptine i na tu dužnost je ponovo izabran 1978. Kad je Novi Sad 1980. transformisan u sedam opština i konstituisana Gradska zajednica, izabran je za predsednika Gradske skupštipe i na toj funkciji ostao do 1982, dajući znatan doprinos urbanoj izgradnji i sređivanju privrednog i komunalnog stanja u gradu i razvoju prosvetno-kulturnog i sportskog života. Za vreme osmogodišnjeg predsednikovanja, uz njegovo veliko angažovanje i zalaganje, podignuga su tri kapitalna objekta: zgrada Srpskog narodnog pozorišta, Sportsko-poslovni centar "Vojvodina" i dunavski most "Sloboda". Nosilac je Zlatne plakete SNP i Zlatne medalje Jovan Đorćević (1981) i francuske Legije časti (1984), za doprinos unapređenju jugoslovensko-francuskih odnosa, i dobitnik Oktobarske nagrade Novog Sada (1984).
Branislav Dejanović (1982 - 1983)
Zdravko Mutin (1983 - 1984) - političar i privrednik, predsednik Olimpijskog komiteta, gradonačelnik Novog Sada (Titel, 16. februar 1936). U Novom Sadu završio je Srednju građevinsku (1953) i kao vanredni student Višu ekonomsko-komercijalnu (1970). Izabran je 1962. za sekretara Opštinskog komiteta Saveza komunista, zatim za predsednika Skupštine opštine u Titelu, doprinoseći unapređenju privrede i društvenih delatnosti. Ostao je na toj dužnosti dva puna mandata, do decembra 1972, kada je u Novom Sadu imenovan za direktora Međuopštinske zajednice za cene. Posle godinu dana, marta 1973, prešao je na dužnost direktora filijale Ljubljanske banke u Novom Sadu (ranije Sreske komunalne banke). Maja 1974. izabran je za člana Izvršnog veća Vojvodine i pokrajinskog sekretara za finansije. Bio je tada u prilici da utiče na obezbeđivanje novca za podizanje zgrade Srpskog narodnog pozorišta, za izgradnju i opremanje Klinike za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici i za tehničko kompletiranje Televizije Novi Sad. Pošto je redovno biran za delegata (odbornika) u Gradskoj skupštini, u tom periodu, od aprila 1983. do aprila 1984, u jednogodišnjem mandatu, poverena mu je dužnost gradonačelnika (predsednika opštine) Novog Sada, koju je volonterski obavljao.
Aleksandar Horvat (1984 - 1985) - mašinski inženjer, predsednik opštine u Novom Sadu (Uroševac, 25. april 1935). Diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Bio je predsednik Veća radnih zajednica Skupštine opštine, član Saveta Pokrajinske privredne komore, član Predsedništva Pokrajinskog veća Saveza sindikata, poslanik Privrednog veća Skupštine Srbije, zamenik sekretara Opštinskog komiteta SKJ, član Koordinacionog odbora za društveno-ekonomske odnose Regionalne privredne komore, član Predsedništva SR Srbije, potpredsednik Skupštine opštine, predsednik Skupštine opštine Detelinara, predsednik Veća udruženog rada i potpredsednik Skupštine grada. Nalazio se i na dužnosti predsednika Skupštine grada Novog Sada, sa jednogodišnjim mandatom, od 26. aprila 1984. U to vreme izvršena je revizija Genaralnog urbanističkog plana, nastavljena je saradnja sa Celovcem (Klagenfurtom), gde je priređena prezentacija Novog Sada, kao i sa Čang-Čunom u Kini. Bio je i delegat u Skupštini SAPV i u Veću udruženog rada SR Srbija.
Boško Petrov (1985 - 1989) - ekonomista, privrednik, političar, gradonačelnik (Mošorin, 1. mart 1935-Novi sad 13. mart 2019). Posle osnovne škole u rodnom selu, nižu gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima, a Ekonomsku srednju školu u Novom Sadu kao najbolji učenik u generaciji. Na beogradski Ekonomski fakultet upisao se 1954, ali je u junu 1956. prekinuo studije, iako je sve ispite davao sa desetkom. Naredne 1957. godine nastavio je da studira i diplomirao 1959, sa radom "Privrednogeografske karakteristike sreza Novi Sad". Posle studijskog boravka u Francuskoj, Belgiji i Nemačkoj, gde se upoznavao sa tamošnjom praksom i iskustvima, predložio je radikalne promene u daljoj izgradnji Novog Sada. Umesto dotadašnjih siromašnih stambenih blokova, poput Satelita i Detelinare, na njegovu inicijativu grade se stanovi sa svim pratećim objektima i daleko višim standardom stanovanja. Videvši kakva je zapuštenost trgovine u gradskim lokalima, raspisao je konkurs za podizanje moderne robne kuće kasnije nazvane "Bazar". Daljom inicijativom izgrađene su još dve robne kuće, "Ugled" i "Kokra", a dat je podstrek i za gradnju "NORK"-a. Time Novi Sad postaje privlačan trgovinski centar. Kao ugledni privrednik nalazio se na mnogim važnim funkcijama: bio je predsednik Skupštine ekonomske zajednice za odnose SFRJ sa inostranstvom i na čelu ove zajednice u Vojvodini, predsednik Jugoslovensko-poljske komore, a u Saveznoj privrednoj komori rukovodio je sekcijama za odnose sa Egiptom, za zemlje SEV-a, Kinu i Kubu. Ponuđeno mu je bilo mesto predsednika Predsedništva SSRN Jugoslavije, što je on odbio, nakon čega je pao u nemilost režima Slobodana Miloševića. Dobitnik je preko 50 povelja i plaketa, Oktobarske nagrade (1983) i Povelje grada Novog Sada (1982), Ordena rada sa zlatnim vencem (1984), Ordena za zasluge Poljske sa srebrnim vencem (1986) i dr.
Vlada Popović (1989 - 1992)
dr Vladimir Divjaković (1992 - 1993) - fizičar, profesor univerziteta (Novi Sad, 23 februar 1946). Osnovnu školu i gimnaziju pohađao u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu, gde je 1964. maturirao. Diplomirao 1968. i magistrirao 1974. na PMF u Beogradu, a doktorsku disertaciju odbranio 1976. iz oblasti mineralogije-kristalografije pa Filozofsko-prirodnjačkom fakultetu u Bernu, gde je kao stipendista švajcarske vlade boravio od 1974. do 1976. Od 1969. na PMF u Novom Sadu prešao put od asistsnta do redovnog profesora (1988). Predsednik Saveta Univerzitsta (1991/92), a 1992-93. predsednik Skupštine grada Novog Sada (gradonačelnik) i poslanik u Narodnoj skupštipi Srbije (1993), kao i predsednik Gradskog odbora SPS (1991-92)
Milorad Mirčić (1993) - inženjer, gradonačelnik Novog Sada, republički ministar (Maleševci, kod Bosanskog Grahova, 22. februar 1956). Diplomirao je na Tehnološkom fakultetu - smer sintetski polimeri (1986). Duže vreme radio je u Novkabelu u fabrikama Plastkabel, gde je bio direktor, i Telekomunikacije. Od 2. decembra 1986. do 12. januara 1993. u ovoj velikoj industriji prošao je put od pripravnika do rukovodioca pogona. Kao odbornik Srpske radikalne stranke izabran je za predsednika Gradske skupštine Novi Sad: dužnost gradonačelnika obavljao je od 13. januara 1993. do 24. juna 1994 (drugi predstavnik radikala Igor Mirović bio je potpredsednik). Biran je i za poslanika Narodne skupštine Srbije. Marta 1998. postao je u Vladi narodnog jedinstva Srbije ministar za veze sa Srbima izvan Srbije.
Milorad Đurđević [v.d.] (1994 - 1995) - profesor elektrotehnike i fizike (Gornje Vodičevo, kod Bosanskog Novog, 10. avgust 1940). Srednju elektrotehničku školu završio 1958. u Sarajevu, a Višu pedagošku školu elektrotehničke struke 1963. u Rijeci i potom u istom gradu 1973. i drugi stepen industrijske pedagogije. Od jula 1976. vodio srednju elektrotehničku školu s velikim uspehom kao direktor. Nalazio se i na dužnosti sekretara Zajednice stručnih škola Vojvodine (1976-90) U međuvremenu je kao odbornik u Gradskoj skupštini, od 1992. do 1994. bio potpredsednik grada i sedam meseci v. d. gradonačelnika, od maja 1994. do februara 1995.
Đuro Bajić (1996) - elektromehaničar za rashladne uređaje, inženjer za organizaciju rada, gradonačelnik Novog Sada (Mokronoge, kod Drvara, 5. maj 1938). Izabran je za gradskog odbornika na listi Socijalističke partije Srbije i 10. januara 1995. poverena mu je dužnost predsednika grada (gradonačelnika), koju je obavljao do 1996. Bio je angažovan na rešavanju mnogih gradskih komunalnih problema, a posebno na zbrinjavanju izbeglica koje su iz ratom zahvaćenih područja Jugoslavije dolazile masovno u Novi Sad. Kad mu je istekao predsednički mandat, zaposlio se kao koordinator za tehnička pitanja u JP Poslovni prostor.
Mihajlo Svilar (1996 - 1997) - ekonomista, direktor fabrike, gradonačelnik, narodni poslanik (Novi Sad 1947-Novi sad, april 2013). Svilar je odrastao na Salajci, gde je završio osnovnu školu "Vuk Karadžić". Učio je zatim Srednju mašinsku i Višu tehničku školu (do 1970), a diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Subotici (1975). Politikom je počeo da se bavi 1990, kad je pristupio opozicionoj stranci Srpskom pokretu obnove. Na lokalnim izborima 1992. prvi put je izabran za odbornika u Skupštini Novog Sada, a na republičkim izborima 1993. postao je narodni poslanik. I na drugim lokalnim izborima 1996. dobio je mandat u okviru koalicije "Zajedno" i izabran je za predsednika Skupštine opštine, kao prvi gradonačelnik iz redova opozicije posle Drugog svetskog rata. Mandat mu je skraćen (1996-97) zbog principijelnih političkih razmimoilaženja sa vrhom stranke (SPO).
Stevan Vrbaški (1997 - 2000)
Borislav Novaković (2000 - 2004) - sociolog, gradonačelnik Novog Sada (Novi Sad, 21. X 1964). Diplomirao na Katedri za sociologiju gde je bio i asistent, na predmetima Opšta sociologija i Sociologija religije. Od uvođenja višestranačkog sistema uključen je u politiku. Već 1990. postao je član Demokratske stranke. Bio je potpredsednik i portparol, a potom predsednik Gradskog odbora stranke u Novom Sadu; u više mandata član Glavnog odbora i potpredsednik Izvršnog odbora ove stranke. Biran je za gradskog odbornika na izborima 1992. i 1996 i 2000. da bi 10. septembra 1999. kao predstavnik Demokratske stranke dobio funkciju potpredsednika Gradske skupštine. Isticao se na protestnim skupovima protiv režima Slobodana Miloševića. U novom sazivu Gradske skupštine septembra 2000. izabran je za predsednika. Takođe je postao poslanik u Narodnoj skupštini Srbije. Kao gradonačelnik zalaže se za obnovu privrede i rešavanje nagomilanih komunalnih problema, kao i prosvetnih i zdravstvenih, pokauzujući pri tom posebnu sklonost za pitanja kulture.
Maja Gojković (2004 - 2008) - izabrana na direktnim izborima za gradonačelnika. Na neposrednim izborima u septembru 2004. godine izabrana je za gradonačelnicu Novog Sada, i tako postala prva žena gradonačelnik u istoriji grada.
Diplomirala je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu 1987. godine, a pravosudni ispit položila 1989. godine. Karijeru advokata je započela u porodičnoj advokatskoj kancelariji, koju je osnovao njen otac Mita Gojković. Poseduje bogato parlamentarno iskustvo od 1992. godine, kada je prvi put postala jedan od najmlađih narodnih poslanika, sve do 2020. godine kada je završila drugi mandat predsednika Narodne skupštine Republike Srbije. Od 1996. do 2000. godine bila je i poslanik u Skupštini Autonomne pokrajine Vojvodine. Obavljala je funkciju ministra bez portfelja u Vladi Republike Srbije u periodu od 1998. do 1999. godine, a nakon toga i funkciju potpredsednika Vlade Savezne Republike Jugoslavije, od 1999. do 2000. godine. Od maja 2012. do 2014. godine bila je narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, članica Odbora za spoljne poslove i Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu. Na funkciju predsednika Narodne skupštine Republike Srbije i predsednika Odbora za prava deteta prvi put je izabrana 2014. godine. Nakon parlamentarnih izbora 2016. godine ponovo je izabrana za predsednicu Narodne skupštine Republike Srbije. U tom sazivu Narodne skupštine nalazila se na čelu Odbora za kulturu i informisanje, Odbora za prava deteta i Odbora za zaštitu životne sredine.
Na čelu delegacije Skupštine Srbije u Interparlamentarnoj uniji (IPU) bila je od 2014. godine i tokom svog mandata omogućila je da Beograd dobije organizaciju 141. Skupštine IPU, koja je okupila 77 predsednika parlamenata i više od 2.000 parlamentaraca iz čitavog sveta. Predsedavala je 141. skupštini Interparlamentarne unije, koja po veličini, značaju i rezultatima spada u najuspešnije plenarne skupove Interparlamentarne unije, ove najstarije međunarodne parlamentarne organizacije. Oba mandata predsednika Narodne skupštine obeležio je snažan razvoj međuparlamentarne saradnje na bilateralnom i multilateralnom planu. Bila je članica Ženske parlamentarne mreže od njenog osnivanja u Narodnoj skupštini Republike Srbije i svojim aktivnim učešćem i zalaganjem doprinela je većem učešću žena u političkom i društvenom životu Srbije. Za potpredsednicu Vlade Republike Srbije i ministarku kulture i informisanja izabrana je 2020. godine u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a prethodno bila je predsednica Narodne skupštine Republike Srbije u periodu od 2014. do 2020. godine.

Igor Pavličić (2008 - 2012) - Promenom zakona o lokalnoj samoupravi, gradonačelnici se ne biraju na direktnim izborima, već ih biraju poslanici u skupštinama gradova. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a potom je završio Karlovačku gimnaziju i diplomirao na Pravnom fakultetu u Novom Sadu 1995. godine. Advokaturom se bavi od 1998. godine u svojoj privatnoj advokatskoj kancelariji. Poslanik je koalicije "Za evropsku Vojvodinu, Demokratska stranka - G17 plus, Boris Tadić" u Skupštini Autonomne pokrajne Vojvodine od juna 2008. godine. Za predsednika Gradskog odbora Demokratske stranke u Novom Sadu Igor Pavličić je izabran na neposrednim izborima unutar stranke na lokalnom nivou održanim 9. juna 2006. godine. 11. oktobra 2008. je na vanrednim izborima u stranci na lokalnom nivou ponovo izabran za predsednika Gradskog odbora. Član je predsedništva Demokratske stranke. Trenirao je atletiku kao član Atletskog kluba „Vojvodina“, a kasnije je prošao sve selekcije Košarkaškog kluba Vojvodina. Oženjen je Natašom, s kojom ima troje dece - Sofiju, Borisa i Jovana.

MILOŠ VUČEVIĆ (2012-2022) Rođen je 10. decembra 1974. godine u Novom Sadu. Osnovnu školu „Vasa Stajić“ završio je u rodnom gradu, Gimnaziju „Jan Kolar“ u Bačkom Petrovcu, a diplomirao na Pravnom fakultetu u Novom Sadu 1999. godine. Advokaturom se bavio u porodičnoj advokatskoj kancelariji, do 2012. godine. Pristupa Srpskoj naprednoj stranci 2008. godine. Za predsednika Gradskog odbora Srpske napredne stranke u Novom Sadu izabran je 2011. godine.Za gradonačelnika Grada Novog Sada izabran je u septembru 2012. godine nakon čega prestaje da se bavi advokatskim poslom. Za gradonačelnika je drugi put izabran u julu 2016. a treći put u septembru 2020. godine. Bio je član Upravnog odbora Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED) od 2015. do 2016. godine. Nakon lokalnih izbora, 2016. godine, Miloš Vučević u drugom uzastopnom mandatu, ponovo je izabran za gradonačelnika Novog Sada. Te godine postaje i potpredsednik Srpske napredne stranke. Dobitnik je više priznanja, među kojima su i Povelјa počasnog senatora Senata privrede Srbije iz 2014. godine. Iste godine dobija i nagradu „Kapetan Miša Anastasijević“, koja mu je uručena kao lideru gradske uprave, za promociju evropskih vrednosti života u Novom Sadu. Dve godine kasnije, 2016. godine, te vrednosti su potvrđene i proglašenjem Novog Sada za Omladinsku prestonicu Evrope 2019. i Evropsku prestonicu kulture 2021. Dobitnik je priznanja „Bela golubica“ u okviru programa „Tesla Global foruma“. Nosilac je Ordena Svetog vladike Maksima Eparhije sremske kao i gramate priznanja i zahvalnosti Eparhije bačke, za izuzetan doprinos u razvoju duhovnog i crkvenog života. Dan Grada Novog Sada obeležava se 1. februara. Povodom obeležavanja 270 godina Grada, 2018. godine, Miloš Vučević o tom istorijskom kontinuitetu rekao je sledeće: „Možemo biti ponosni na 270 godina borbe za Novi Sad, 270 godina uspona i padove koje je Novi Sad doživeo kao i mnogi drugi gradovi, ali ono što možda izdvaja Novi Sad je činjenica da je uspeo da spoji stvari koje na prvi pogled nije lako uskladiti. Uvek je bio prepoznat po prefiksu multi kao multietnički, multikonfesionalni, multikulturalni“. Govori engleski jezik. Oženjen, otac Mihaila i Danila. Nakon deset godina na mestu gradonačelnika Novog Sada, Miloš Vučević postao je ministar odbrane u Vladi Republike Srbije oktobra 2022. godine.