Đorđević, Jovan

Đorđević, Jovan, sekretar Matice srpske, osnivač srpskih pozorišta, ministar (Senta, 25. XI 1826 — Beograd, 21. IV 1900)

Otac Filip bio je ekonom i trgovac u Senti, majka Ana rođena Malešević. U Senti je učio tri srpska i jedan mađarski razred osnovne škole. Nižu gimnaziju završio je u Segedinu, a višu pohađao u Novom Sadu, Segedinu, Temišvaru; u Pešti maturirao kao Tekelijin pitomac (1845). U Pešti je počeo da studira medicinu, ali je studije u vreme revolucije 1848. napustio i nije ih kasnije nastavljao. Prva pesma Spomen svojoj ljubeznoj sestri Milici štampana mu je 1842. Sa teatrom se prvi put sreo u Senti, gledajući mađarsko amatersko pozorište, pa je sa svojim vršnjacima i sam počeo da glumi. U Pešti je bio jedan od vođa omladine. Sa Svetozarem Miletićem uredio je zbornik omladinskih pesničkih dela Slavjanku (1847), u kojoj je i njegova epska pesma Knez Pavo. Nije odobravao napad Miletićeve požunske grupe na prvu knjigu pesama Branka Radičevića. Na početku revolucije, marta 1848, učestvovao je kao delegat omladine u izradi Peštanskog srpskog programa. Prisustvovao je i Majskoj skupštini u Sremskim Karlovcima. Vrativši se u Sentu, postao je sekretar Srpskog narodnog odbora, no izbegao je u Zemun. Nekoliko puta prelazio je i u Beograd gde se sprijateljio sa Brankom Radičevićem. Posle revolucije nije mogao da nastavi studije, već se u Somboru prihvatio činovničkog mesta u kancelariji velikog župana Isidora Nikolića. Sa grupom mladih ljudi tu je 1850. osnovao Srpsko diletantsko pozorište. Za ovo pozorište preveo je Šilerovu Spletku i ljubav. Tada je započeo njegov veoma plodan rad na stvaranju pozorišnog repertoara na srpskom jeziku. U toku života preveo je ili preradio (posrbio) 25 drama iz nemačke, francuske i mađarske literature. Posle kraćeg službovanja u Lugošu i Temišvaru, izabran je za profesora Srpske pravoslavne velike gimnazije u Novom Sadu (1852—1857). Predavao je najviše latinski jezik, ali i istoriju i geografiju, a fakultativno francuski jezik. Po svedočenju njegovog đaka Laze Kostića, bio je u to vreme najpopularniji i najmiliji nastavnik. Profesorski rad prekinut mu je komplotom grupe konzervativnih novosadskih građana, okupljenih oko Vukovog protivnika Jovana Hadžića. Napustio je Novi Sad i otišao u Peštu, gde je postao sekretar Matice srpske i urednik njenog Letopisa. Izdao je svega tri sveske ovog uglednog časopisa, davši mu nov pravac. Napadali su ga zbog pravopisnih novina i progresivnog duha pa je primoran da podnese ostavku i da se vrati u Novi Sad. Tu je od Danila Medakovića preuzeo 1859. uređivanje Serbskog dnevnika, lista liberalno-demokratskog građanstva. Krenuvši novim pravcem, kojim ga je usmerio Svetozar Miletić svojim čuvenim tucindanskim člankom, list je stekao veliki broj pretplatnika. Unutar Miletićevog pokreta on je jedan od glavnih ideologa i kreatora kulturno-prosvetnih programa. Uređivao je list do avgusta 1864, kada su vlasti pokrenule istragu protiv njega i onemogućile dalje izlaženje lista. U Serbskom dnevniku objavio je dve veoma značajne serije članaka: jednu o potrebi da se reorganizuje Matica srpska, a drugu o potrebi osnivanja stalnog pozorišta. Propagirao je da se moderna nacija ne može homogenizovati bez sopstvene kulture i negovanog jezika, čemu pozorište najefikasnije služi. SNP je osnovano na njegovu inicijativu, a održavalo se uz veliko njegovo zalaganje. Od jula 1861. bio je potpredsednik Pozorišnog odbora i predsednik Artističkog odseka, potom upravitelj, dramaturg, ponekad i reditelj (1862—1868). Stvarao je repertoar, izborom i prevođenjem, a i sam je napisao patriotsku dramu Markova sablja. Glumci su mu dali nadimak Foter (od nem. Vater – otac). Otvorio je i školu za usavršavanje glumaca i u njoj predavao. Kad se novosadsko pozorište ustalilo i kada njegova pomoć nije bila više neophodna, prihvatio je poziv kneza Mihaila Obrenovića da i u srpskoj prestonici osnuje stalno pozorište. Udvojio je pozorište prešavši 1868. u Beograd sa delom novosadske pozorišne trupe, kao i sa sestrom i nećacima Jovanom, Andrijom i potonjim poznatim piscem Stevanom Sremcem, na čije je duhovno formiranje kao ujak veoma mnogo uticao. No, knez je ubijen a njegova obećanja samo su delimično ispunjavana. Birokratija je ometala njegov rad i lično napredovanje. Pošto je ipak uspeo da pozorište učvrsti, podneo je ostavku kao upravitelj (intendant) i vratio se školi. Postavljen je najpre 1874. za direktora polugimnazije u Šapcu, zatim je prešao u Beograd za direktora prve gimnazije (1878—1880), da bi kasnije bio profesor i direktor Učiteljske škole i profesor Više devojačke škole. Predavao je latinski jezik i geografiju tadašnjem prestolonasledniku Aleksandru Obrenoviću (1886—1892). U dvorskoj pratnji putovao je u Rusiju i Austriju. Njegova solidna naučna sprema dovela ga je na položaj profesora istorije u Velikoj školi (1889—1893). Dugo godina radio je na reformisanju srednjih škola u Srbiji kao stalni član Glavnog prosvetnog saveta i član SUD. Pedesetogodišnjica njegovog književnog rada proslavljena je 1892. Bio je 1893. kratkotrajno ministar prosvete u liberalnoj vladi. Star i bolestan, živeo je povučeno u krugu mnogobrojne porodice i rođaka o kojima se starao. Radio je i dalje, dok je mogao, predavao je istoriju na Vojnoj akademiji (1895—1897), a do smrti se bavio pisanjem.

Kao književnik ima više kulturno-istorijski nego književni značaj. Njegova pesma Bože pravde sa muzikom Davorina Jenka, izražavajući i nacionalne i monarhističke težnje, prihvaćena je kao srpska državna himna, kasnije kao deo jugoslovenske himne. Njegova drama Markova sablja predstavlja poetizovan pregled nacionalne istorije. Bila je budilac nacionalne svesti kod Srba u Vojvodini. U njegovoj ostavštini posebno mesto čine memoarski članci, živo pisani, nadahnuti nacionalnim duhom, čovekoljubljem i tolerancijom. Tematski raspon memoara ide od studentskih dana u Pešti do događaja 1848/49, te predstavljaju celovitu subjektivnu sliku predrevolucionarnog vremena i same Revolucije. Kao kritičar još od 1860. zalagao se za približavanje književnosti realizmu. Izdao je sa komentarom beleške sa Blagoveštenskog sabora (1861), sastavio udžbenik Opšta istorija u slikama i životopisima (1892) i objavio studije Srpsko-mađarsko prijateljstvo (1895). Zanimljiv mu je i biografski portret Čučuk-Stane, žene Hajduk Veljka Petrovića (1903). Posthumno je izašao i njegov rad Vrhovno županstvo Isidora Nikolića Srbogradskog (1911). Njegovo delo Latinsko-srpski rečnik (1886) ostalo je u svojoj vrsti do danas nenadmašeno.

DELA: Autobibliografija (nepotpuna) Đorđevićevih štampanih i neštampanih radova: Šta sam kad napisao, LMS, knj. 272, 1910, 59—62.

LITERATURA: N. Joksimović, Jovan Đorđević, Branik, 1900, br. 44—45; J. Turoman, Jovan Đorđević, GoSKA XIV, 1901, 223—232; Antonije Hadžić, Jovan Đorđević, BK, 1901; Milan Đ. Milićević, Dodatak Pomeniku od 1888, Beograd 1901, 38—39; Andra Gavrilović, Znameniti Srbi XIX veka, Zagreb 1903, 19—21; M. Šević, Autobiografske beleške Jovana Đorđevića, LMS, 1910; D. Kirilović, Jovan Đorđević o sebi, GIDNS, IX, 1936, 100—114; Božidar Kovaček, Jovan Đorđević, Novi Sad 1964; Božidar Kovaček, Prepiska između Jovana Đorđevića i Antonija Hadžića 1859—1895, Novi Sad 1973. B. Kovaček