позоришне згоде и незгоде /снп/

 Gaetano Doniceti POZORIŠNE ZGODE I NEZGODE
Le convenienze ed inconvenienze teatrali
komična opera u dva čina
Opera je poznata i pod nazivom VIVA LA MAMA - Viva la mamma
Premijera: 14. maj 2010, scena "Jovan Đorđević", 19.00
Libreto: G. Doniceti, prema komediji Antonija Sografija
Operu obnovio: Vito Fraci
Dramaturška i muzička obrada:
Horst Gerges i Karlhajnc Guthajm
Prevod i obrada:
Borislav Popović i Stanislav Vinaver
Adaptacija prevoda:
Branislav Jatić

Dirigent
ALEKSANDAR KOJIĆ
Reditelj
VOJA SOLDATOVIĆ
Scenograf
Dalibor Tobdžić
Kostimograf
Jasna Badnjarević
Dirigent Hora
Vesna Kesić-Krsmanović

Asistent kostimografa: Snežana Horvat
Asistent scenografa: Nada Danilovac
Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov

Korepetitori: Danijela Hodoba-Leš, Irina Mitrović
Inspicijenti: Tanja Cvijić, Ivan Svirčević, Dejan Teodorović
Šaptači: Boženka Očovaj, Milana Cap
Frizerka: Dušanka Ilić
Majstor svetla: Mladen Bukarica
Dekorateri, rekvizitari: Statisti

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u
radionicama Srpskog narodnog pozorišta
U L O G E

Korila Sartineki, primadona
DANIJELA JOVANOVIĆ
MILICA STOJADINOVIĆ

Stefano, njen suprug
IVAN NIKOLIĆ
ATILA MOKUŠ

Luiđa Boski, debitantkinja
LAURA PAVLOVIĆ
SENKA NEDELjKOVIĆ

Agata, njena mama
GORAN KRNETA

Dorotea Kačini
VERICA PEJIĆ
JAROSLAVA BENKA-VLČEK

Guljelmo Antolstoinolonof, tenor
SAŠA ŠTULIĆ
BRANISLAV CVIJIĆ

Vinčenco Biskroma, kompozitor
VASA STAJKIĆ
MARKO KALAJANOVIĆ

Oracio Prospero, libretista
ŽELjKO R. ANDRIĆ
VLADIMIR ZORJAN

Impresario
IGOR KSIONŽIK
MIHAILO ŠLJIVIĆ

MUŠKI HOR i ORKESTAR SNP-a

Donicetijeva komična opera demistifikuje svet teatra i onoga što se događa iza snene pred premijeru, bilo gde i bilo kada.

S A D R Ž A J

Prvi čin
U nekom provincijskom teatru priprema se za izvođenje nova opera sa sadržajem iz istorije starog Rima. Počinje proba jedne scene sa sopranom (Korila) i tenorom (Guljelmo) u kojoj su važniji njihovi kaprici nego proba i izvođenje dela. Probom rukovode kompozitor Biskroma i libretista Prospero, a prisustvuje i impresario koji finansira izvođenje. Dve mlade solistkinje, Dorotea i Luiđa, nervozne zbog sporog napredovanja u karijeri, potpomažu atmosferu netrpeljivosti, zlobe i ekscesa. Dorotea ubrzo, protestujući, napušta rad. Upravo kada su doneseni plakati kojima će se nova opera reklamirati, dolazi Agata, majka mlade Luiđe, koja se trudi da joj na svaki način omogući napredak u karijeri. Pošto izgrdi sve prisutne, ona u efektnoj ariji savetuje kompozitoru kako da napiše rondo za njenu ćerku. Zatim izaziva muža primadone Korile, podsećajući ga na vreme kada je sa svojom ženom prodavao uštipke na pijaci. Stefano joj odgovara tiradom o međunarodnom ugledu i uspehu svoje supruge i rešenosti da je svuda brani. Svađu sa Agatom nastavlja Korila u zanimljivom duetu koji vrvi od neprijatnosti i uvreda. Dolazi kompozitor sa tenorom, i pošto je Dorotea otišla, on prihvata Agatin predlog da joj ona bude zamena i da odmah proba duet sa tenorom. Ispostavi se da Agata više želi nego što može, pa tenor Guljelmo napušta rad na predstavi. Impresario njegovu ulogu odmah dodeljuje Stefanu, koji to jedva čeka, jer je, kako kaže, prateći ženu naučio o pozorištu sve što treba znati. Mama Agata dobija pismo od prijatelja u kome joj javljaju da taj njihov impresario nikad nema novca. Biskroma i Prospero slučajno spomenu honorar i svi iznenada postaju jedinstveni i idu kod impresarija da ga pitaju kada će stići novac, odbijajući da nastave probu. On im pripreti posledicama i oni nastavljaju rad.

Drugi čin
Mama Agata dolazi kod impresarija da izmoli Doroteinu ulogu i unapred dogovori honorar. On to odlučno odbija, ali kad mama reši da proda sav svoj nakit da bi omogućila izvođenje opere u kojoj će imati ulogu i za sebe, on se iznenada predomisli i pristaje na njene zahteve. Zavesa se diže i počinje kostimska proba. Scena trijumfa sa Stefanom prolazi katastrofalno, jer on peva ispod svakog nivoa. Stefano upropasti i scenu žrtvovanja devojke bogovima, ljut je zbog lošeg pevanja i želi da utisak popravi preterujući s “glumom”. Njegova žena je oduševljena i predlaže da se za njega napiše scena oluje, jer bi on tu sigurno bio dobar. Kompozitor pristaje, a impresariju javljaju da gradsko veće obustavlja finansiranje opere, jer u njoj ne učestvuju slavna pevačka imena. S tom vešću na sceni se pojavljuju Dorotea i Guljelmo. Može se naslutiti da je to njihovo maslo. Impresario saopštava ansamblu da će se delo ipak izvesti, jer će mama Agata prodati svoj nakit i platiti troškove. Ceo ansambl joj oduševljeno kliče VIVA LA MAMA.

POZORIŠNE ZGODE I NEZGODE
Le convenienze ed inconvenienze teatrali
(Viva la mama)

Donicetijeva jednočina opera Pozorišne zgode i nezgode napisana je 1827. za teatar u Napulju. Posle izvođenja u Milanu 1831. i Beču 1840. biva zaboravljena. Tek 1963. godine pronaći će je istraživači Donicetijevog operskog opusa i prerađenu izvesti u Sijeni i Bergamu. Ta prerada se uglavnom držala originala.
Zanimljiva i zahvalna tema opere podstakla je dramaturga Horsta Gergesa i prevodioca Karlhajnca Guthajma iz Nemačke da delo prerade u celovečernju predstavu. Učinili su to slobodnim izborom odlomaka iz drugih Donicetijevih opera, dajući delu i novi naslov Viva la mama. Tako prerađena opera je izvedena 1969. godine u Minhenu. Od tada uspešno obilazi velike i male scene širom Evrope.
Kompozitor koji je svoja dela sam dirigovao, režirao i korepetirao, kao što je s Donicetijem slučaj, bio je vrlo kompetentan da napiše operu s takvom, i danas živom temom: Stanje duhova u operi pred premijeru. Ponekad se čini da se apsolutno ništa u tom stanju nije izmenilo od Donicetija do nas. To što imamo veće tehničke mogućnosti u stvari samo pojačava haotičnost toga stanja i opravdava stavljanje ovog dela na repertoar.
Problem talentovanih i netalentovanih svuda u umetnosti, a u operi naročito, komplikuje se njihovom neizmernom ljubavi za taj posao, koja je kod ovih drugih još izrazitija. Taj problem je danas tako živ da pruža neiscrpne mogućnosti u interpretaciji dela, a ta ljubav i jednih i drugih u stvari je hrana za bezdani otvor pozornice u koji širom sveta svako veče gledaju radoznale oči gledalaca. O toj ljubavi je ovde reč.
(Borislav Popović, decembar 1991)

GAETANO DONICETI (Gaetano Donizetti, Bergamo, 29. novembar 1797. – Bergamo, 8. april 1848)
Bio je slavljen, cenjen i poštovan kao muzička zvezda prvog reda tokom više decenija devetnaestog veka. U predvorju milanske Skale pored poprsja Rosinija, Belinija i Verdija samo je Donicetijeva bista dobila svoje mesto. Krajem veka, u doba vladavine verizma i muzičke drame, trojici besmrtnika (osim Verdiju) je osporavana bilo kakva dublja i stvarna vrednost, tako da je bilo čak i predloga za nove biste. Danas Doniceti uživa pravi ugled, posebno društvo se bavi proučavanjem njegovog dela. Kod nas i danas uglavnom važi mišljenje uglednog muzikologa Josipa Andreisa iz njegove “Historije muzike” (1952. i 1976. godina): “zub vremena, zakleti neprijatelj svega, a pogotovo onoga što nastaje u površnoj hitnji, bez dovoljno pripreme i produbljivanja, duboko je nagrizao Donicetijevu baštinu: od 73 opere, 70 ih je već sasvim, ili gotovo sasvim, postalo neoživljivim arhivskim inventarom. Ali tri umetnikova operna dela, i danas sveža, otkupljuju nedostatke ostalih. To su Lučija od Lamermura, Ljubavni napitak i Don Paskvale.” Ovo mišljenje sigurno mora da deli i naša operska publika, jer, uglavnom, nije imala prilike da vidi i čuje ostale Donicetijeve opere. /.../
Rođen je u malom, ali otmenom Bergamu, na obroncima Alpa, u skromnom podrumskom stanu tkača i čuvara u založnom zavodu, kao pretposlednje dete Andrea i Domenike Doniceti, rođene Nava. Roditelji su želeli da školuju obdarenog sina, ali zbot nedostatka sredstava uputiše ga u muzičku školu koju je vodio ugledni kompozitor Simon Mair, poreklom iz Bavarske. Nastava je bila besplatna i iz opšteobrazovnih predmeta, ali su đaci zato morali pevati u crkvenom horu.
Mair za svoga genijalnog učenika u njegovoj četrnaestoj godini piše muzičku farsu Mali kompozitor muzike. Na svoje učenike delovao je ne samo kao majstor svoga zanata, već i kao čovek i vaspitač. Poznavao je dobro klasičnu književnost i razvijao književni ukus kod svih polaznika njegove “milosrdne muzičke škole”. Doniceti pod nadzorom Maira piše svoje prve gudačke kvartete i uvertire, pa ga obzirni nastavnik šalje na usavršavanje kod poznatog pedagoga opata Stanislava Mateija (koji je podučavao i Rosinija) u Bolonju. Mladi Doniceti vrlo brzo komponuje, o čemu svedoče i zapisi na nekim partiturama – jednu uvertiru je napisao za sat i dvadeset minuta. Po povratku u rodni Bergamo nastupa u operi kao pevač (basbufo) i neumorno piše instrumentalnu, vokalnu, crkvenu i opersku muziku. Njegova četvrta po redu opera Enriko iz Burgundije donosi mu u venecijanskom pozorištu “San Luka” prvi uspeh. Libretista je Bartolomeo Mereli, dosta moćni impresario Skale, koji mu daje libreta i za sledeće opere izvedene u Veneciji, Mantovi i Bergamu. Mair ga sa devetom operskom partiturom Zoraida di Granata šalje u Rim, gde premijera u teatru Arđentina privlači pažnju.
Doniceti je izučio dela svojih operskih uzora: Rosinija, Maira, Mocarta, Čimaroze i drugih brojnih, danas sasvim nepoznatih autora i u početku prihvatio sve važeće konvencije opere. On libretu, odnosno tekstu, posvećuje posebnu pažnju, shvatajući još u mladosti da samo dobar libreto može doneti dobru operu. Kasnije je često i sam dopunjavao libreta, ili čak ih i sam pisao. Koliko mu je operska praksa bila mrska najbolje svedoči njegova opera Pozorišne zgode i nezgode, danas više poznata po nemačkoj preradi pod imenom Viva la mama, u kojoj se slikovito prikazuju prilike u putujućoj operskoj trupi u malom provincijskom mestu. Primadona i njen suprug, inostrani gost-tenor koji ne zna jezik, uobraženi impresario, libretista-stihoklepac, skromni kompozitor-autor i čudesna nabeđena “pevačica” – majka početnice, koju tumači bas!
Ipak, Doniceti se sasvim uklopio u tu čudnu praksu, tako da 1827. potpisuje ugovor sa najvećim impresarijom Barbajom, direktorom opera u Italiji (Napulj, Rim i Milano), Beču i Sankt Peterburgu, i obavezuje se da će za 200 dukata mesečne plate za tri godine napisati 12 opera. Istovremeno, preuzima i mesto direktora opere u Napulju, koje će zadržati 11 godina. Doniceti piše (komponuje) od sedam izjutra do četiri posle podne, a zatim se do večeri šeta. Govorio je da tokom šetnje još više radi, jer svaki utisak, svaki susret, razgovor, sve je pretvarao u pozorišne scene. On pažljivo posmatra ljude i tako sastavlja svoj mozaik sitnih operskih scena koje su upravo prenesene iz stvarnog života. Pošao je utabanim stazama komponujući na već postojeća libreta, ili na libreta rađena po delima francuske, španske i italijanske književnosti. Uvek je pisao po narudžbini, za određeno pozorište, za određene pevače i sam je sve uvežbavao, dirigovao pa i režirao. Sa libretistom se dogovarao o celini, ali je muziku dobijao onako kako bi dobijao stihove, često na brzinu sklepane. Tokom rada na prvom činu obično još nije znao sve pojedinosti o daljem toku radnje. Veliki uspeh postiže sa Anom Bolen za koju libreto dobija od Feliče Romanija 10. novembra 1830, a probe počinju već 10. decembra u milanskom teatru “Karkano”. Ana Bolen je prvi veliki tragični ženski lik u Donicetijevim operama koji zahteva posebnu snagu i znanje za uspešnu interpretaciju. Slede Lukrecija Bordžija, Marija Stjuart, Lučija od Lamermura, Polina u Politu, Favoritkinja, Linda di Šamoni, Katerina Kornaro, Marija di Roan, ...
U Napulju, Doniceti se zbližuje sa pravnikom Vazelijem i njegovom decom, sinom Antonijem i kćerkom Virđinijom, kojoj daje časove klavira. U leto 1828. on se ženi Virđinijom i nalazi pravu sreću u braku. Dvoje dece umire odmah po rođenju, a i voljena supruga postaje žrtva poznate napuljske kolere. Iako posle smrti Belinija i Rosinijevog ostavljanja pera, Doniceti postaje prvi operski kompozitor Evrope, bolan gubitak porodice ga sasvim izvodi iz ravnoteže. Postaje melanholičan i priželjkuje smrt, ali ipak nalazi snage da napiše jedan Rekvijem, jednu misu i operu Roberto Devere. Migrena ga gotovo stalno muči, a stalni sukobi sa impresarijima, cenzurom i primadonama ga nervno iscrpljuju.
Posle slave i sjaja u Parizu, Napulju i Beču, 1847. godine nalazi snage da pređe u rodni grad, gde će preminuti 8. aprila 1848. godine.
Sedamdeset jedna završena opera, osam nedovršenih, tri oratorijuma, trideset kantata, šesnaest simfonija – uvertira, osamdeset dva kamerna dela, pet himni i mnogo drugih vokalnih dela: ukupno šesto jedanaest dela!
Proučavaoci njegovih opera zaključuju da je on stvorio novi vokalni stil, koji nije upropastio nijednog pevača. Naprotiv, gotovo svi pevački fahovi dobili su nove zadatke i novu priliku da zablistaju kroz tumačenje njegovih vokalnih deonica.
Mi danas teško možemo da shvatimo da su se odlomci iz njegovih opera izvodili na svim komcertima od značaja, da je List najviše oduševljavao publiku svojim fantazijama na teme iz njegovih opera, da su svi instrumentalni virtuozi izvodili transkripcije popularnih arija za svoj instrument, jednom reči da je “Donicetijevska groznica” “harala” Evropom i Amerikom.
(K. Vinaver, 1991)