Српска Атина

Од самог почетка, Нови Сад је био вишенационални град. Највише је увек било Срба, а било је и других: Мађара, Хрвата, Словака, Русина, Грка, Цинцара, Јевреја, Румуна, Рома и ко зна све кога. Тај свој мултикултурни имиџ сачувао је до данас. Један путник је о Новом Саду 18. века написао: ,,Овај слободни град је знаменит пример шта све може да учини толеранција и трговина.“ Од 1748. градом је управљао слободно изабрани Магистрат. Нови Сад је тада имао 4.620 становника. Према договору српског и несрпског становништва, наизменично су се на челним функцијама града смењивали православац и католик. Почетком 19. века, српски просветитељ, реформатор правописа Вук Стефановић Караџић, рекао је да је Нови Сад ,,највеће српско опшчество на свијету“. У Револуцији 1848/9, град је бомбардован и уништен. Неком чудном снагом, његови грађани су га обновили у комбинацији барока и других архитектонских стилова, уздигавши га у другој половини 19. века у ,,Српску Атину“. После Првог светског рата и распада Аустроугарске монархије 1918, Нови Сад је – као и цела Војводина – својом историјском одлуком ушао у састав Србије, односно новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, тј. будуће Југославије. У 20. веку, Нови Сад је наставио свој тихи подунавски пут развоја у културном и привредном погледу. Развио се у модеран европски град с булеварима и великим грађевинама, као што је велелепна зграда Бановине, један од симбола града. После трагичних догађаја у Другом светском рату, када је страдало много Новосађана, град се нагло увећао и проширио на све стране.