Досадашњи градоначелници

ВЕЛИКЕ СУДИЈЕ (1748 - 1793)

Игнац Хајл (15. март 1748 - 15. мај 1752)
Пантелија Миланковић (15. мај 1752 - 21. април 1756)
- изабран је тада (15. марта 1748) за градског сенатора и 11. маја 1750. кандидован је као први Србин за судца. Дотле је судац био Немац Игнац Хајл. Због неспоразума између католика и православних грађана рестаурација је 30. јуна 1752. морала да се понови, и том приликом добио је све српске гласове. Само Лазар пл. Рубешић, који је и иначе долазио у сукоб с грађанима, није гласао за њега. Тако је постао први Србин на челу градске власти, све до 21. априла 1756. На том месту га је заменио Давид Рацковић, пошто је знао само српски, а тражило се и знање латинског језика.
Јозеф Тир (21. април 1756 - 18. мај 1766)
Давид Рацковић (18. мај 1766 - 12. мај 1772)
Јозеф Редл (12. мај 1772 - 29. април 1778)
Давид Рацковић (29. април 1778. - 9. јануар 1784) - трговац, градски сенатор и велики судац (Петроварадински Шанац, 1712 - Нови Сад, 1793). У првом Магистрату Новог Сада 15. марта 1748. Рацковић је изабран за градског сенатора, а пет пута му је поверавана највиша дужност бирова (великог суца): 1758, 1766, 1768, 1776. и 1778, тако да је пуних десет година стајао на челу града. Како стоји у тадашњим званичним списима, "био је човек способан, књижеван, који говори различне језике"; знао је и латински, што је био услов за висок положај у градској управи. Сенатор је био до 27. јула 1786. Тога дана је на позив царског комесара дао оставку на службу у Магистрату, коју је вршио 38 година.
Јозеф Риди (9. јануар 1784 - 18. јул 1786) - од 3. јула 1786. до 21. децембра 1786. седницама Магистрата председава Ференц пл. Кашоњи, краљевски комесар
Јозеф Сопрон (28. август 1786 - 1. јул 1793) - градски начелник Новог Сада, судац и сенатор. Као угледни грађанин обављао је функцију градског начелника. По истеку мандата, поново се налазио на дужности великог судца (1796-1798) и по други пут је био градски начелник (1799-1801), да би 11. маја 1801. опет добио место судца, јер је био ред на католика да заузме то место.

ГРАДОНАЧЕЛНИЦИ И ВЕЛИКЕ СУДИЈЕ (1789 - 1849)

Од 2. јануара 1789. се у записницима са седница Магистрата, поред Великих судија, први пут јавља и титула градоначелника (лат. consule).
Димитрије Бугарски постаје први градоначелник 25. јула 1789. а градски начелник постаје варошки капетан Манојло Николић, док је Велики судија Јефтимије Атанасијевић. Правник по струци, први градски начслник Новог Сада (Нови Сад, 1740 - Нови Сад, 1789). Именован је 1876. за председника Обштества, а 16. децембра 1788. за првог градског начелника Новог Сада. Дотле није било градског начелника, јер је то звање у Аустрији постојало само у већим градовима. Аустријске власти су због аустро-турског рата, који је вођен и у непосрсдној близини, настојале да учврсте градску власт и избором градоначслника. Уз обавезе које имао у Магистрату, Бугарски је обављао и дужност директора новосадских српских основних школа.
Од 8. маја 1793. до 2. јануара 1800. градоначелник је Јозеф Сопрон, судија Јефтимије Атанасијевић, а Манојло Николић је само сенатор.
Јозеф Сопрон (2. јануар 1800 - 15. мај 1801), Велики судија је Петар Алага
Франц Штвртецки (15. мај 1801 - 1. мај 1807), Велики судија је Јозеф Сопрон до 1803, када судија постаје Јозеф Паус.
Од 1. маја 1807. до 1. јануара 1810. седницама Магистрата председава Андреа Оди де Пачир (подџупан бач-бодрошки)
Григорије Јанковић (1. јануар 1810 - 19. новембар 1822), Јозеф Паус - градски судац и сенатор (1766 - 4. децембар 1822). Место рођења није успео да докучи ни Васа Стајић у "Новосадским биографијама"; претпостављао је да је пореклом из српских крајева, јер је знао добро српски, не само да говори, већ и да пише. Паус спада међу знамените грађане, јер је у новосадском Магистрату служио близу 40 година, а скоро 20 година му је стајао на челу као судац.
Георгије Константиновић (19. новембар 1922 - 1831), Велики судија је Јован Миливојин. Константиновићи су, као породица, у Новом Саду уживали поштовање и поверење суграђана. За судца је изабран 20. априла 1831. и на том месту ће остати до смрти, 8. маја 1834.
Франц Ланг (20. април 1835 - 7. мај 1836), а Велики судија је Јефимије Јовановић, иначе адвокат, градски сенатор, судија (Нови Сад, око 1776 - Кула, 17. јануара 1852). Кад је завршио права, бавио се адвокатуром у Новом Саду и служио као секретар бачке Конзисторије. Члан Избраног обштества постао 29. јануара 1810, а 7. августа 1815. градски сенатор и на тој дужности остао до Буне, 20. марта 1848.
Јохан Кербер (7. мај 1836 - 4. јануар 1839), апотекар, градоначелник (Нови Сад, 7. јануара 1782 - Пожун/ Братислапа, 29. фебруара 1840). Фармацију завршио у Пешти, дипломирао 1. јула 1805. Отац му је Јозеф предао апотеку 1807. и водио је до његове смрти 1828, а онда је изабран на очево место сенатора. Пошто се посветио политици, апотеку је 1831. продао. Приликом реституције Магистрата 1831. изабран је за градоначелника, а седам година касније за градског судију. Велики судија је тада био Јефимије Јовановић.
Франц Ланг (4. јануар 1839 - 24. март 1840), Велики судија је Јохан Кербер
Јован Камбер (24. март 1840 - 25. мај 1848), адвокат, градски капетан, градоначелник (Рума, 1773 - Буковац, 1. X 1848). Завршио је права и добио адвокатску диплому 1798. Адвоцирао је у Новом Саду. Помиње се да је 1807. био вицефискал (заменик правног заступника) Сремске жупаније, потом се 1808. примио да као адвокат заступа Спахилук у Турском Бечеју (данашњем Новом Бечеју у Банату), а 23. септембра 1816. постао је градски правобранилац у Новом Саду. Способан и окретан у служби, напредовао је у каријери и 14. децембра 1818. изабран је за градског сенатора. Градски начелник био је до 25. маја 1848. Велики судија је био Франц Ланг.
Петар Зако (25. мај 1848 - јун 1848), док је Александар Костић био Велики судија - адвокат, професор, градски сенатор (Нови Сад, 1808 - Нови Сад, 10. марта 1853). Отац му је био свештеник. Католичку гимназију учио у родном граду, филозофију (VII и VIII разред) у Пешти, а права студирао у Шарошпатаку.
Павле Јовановић (7. јул 1848 - јануар 1849) - адвокат, сенатор, градоначелник, отац песника Змаја (Нови Сад, 6. XI 1799 - Нови Сад, 23. VII 1858). Завршио вишу гимназију и у Пешти 1822. стекао адвокатску диплому. Адвоцирао је у Новом Саду од 1822. до 1835. Приликом избора за градског сенатора, јануара 1835, убедљиво је победио. Велики судија је Гаврило Ползовић.
Јозеф Шимич (12. мај 1849 - октобар 1849)

ГРАДОНАЧЕЛНИЦИ (1849 -1934)

Након што је формирано Војводство Србија и Тамишки Банат, Срби се враћају у магистрат.
Павле Јовановић (октобар 1849 - 7. новембар 1850) Записници магистрата се по први пут воде на српском језику
Григорије Јовшић (7. новембар 1850 - 11. октобар 1853)
Гаврило Ползовић (11. октобар 1853 - 24. април 1861) - адвокат, градски сенатор, градоначелник (Змајево, 7. VI 1797 - Нови Сад, 29. XI 1865). Основну школу похађао је у родном месту, а нижу гимназију у Новом Саду. Школовање је наставио у Класичној гимназији у Права је студирао у Пешти и Пожуну (Братислави), где је 1821. положио завршни испит.
др Светозар Милетић (24. април 1861 - 1862) - адвокат, политичар, новинар, вођа српског народног покрета у XIX веку (Мошорин, 22. фебруар 1826 - Вршац, 4. фебруар1901). Учио српску и немачку школу и завршио гимназију. Наставља школовање у Пожуну и Пешти - филозофију, тадашњи седми и осми разред гимназије, завршио је у Пожуну (Братислави) у Евангеличком лицеју, где су Срби основали друштво, чија је девиза била "Не дајмо се!" Од краја 1849. у Бечу је довршио правне студије 1851. Положио је 1855. у Темишвару адвокатски испит, код српскобанатског Високог земаљског суда, а потом се за стално настанио у Новом Саду 1858). У Новом Саду је био градски фискал, од јула 1858. до избора за градског начелника 1861. На Благовештенском сабору (1861), Милетић се јавља већ као лидер једне јасно профилисане либерално-демократске странке, која је добијала све више присталица, у редовима сељаштва, занатлија, трговаца, великог дела интелигенције и омладине, насупрот конзервативцима. Милетић се залагао за устанак балканских народа против Турске, предлажући стварање балканске федерације, односно конфедерације. Да би лакше ширио своје идеје, фебруара 1866. покренуо је лист "Застава" коју је 1867. пренео у Нови Сад. Као орган Српске народне слободоумне странке, лист ће брзо стећи велику популарност и бити најутицајнији у читавом Српству. Милетић ће га уређивати, односно бити му власник до 1884. године. Захваљујући великој популарности међу Новосађанима, Милетић је у два наступа био градоначелник Новог Сада. У првом мандату, од марта 1861. под његовим руководством, Магистрат је учинио неколико потеза: затражио је да се прихвате закључци Благовештенског сабора, увео српски језик у званичење и укинуо градску реалку. Таква Милетићева политика иритирала је мађарску владу, те је 28. јануара 1862. њен комесар суспендовао Милетићев Магистрат и поставио Павла Мачванског за градског начелника, потом Пава Стојановића. 10. маја 1867, Милетић је по други пут изабран за градоначелника. Он је мимо воље народа дошао за администратора, потом и за патријарха Српске цркве. Писао је и о другим политичким питањима, али се постепено све више јављала код њега клонулост, а затим и знаци душевног растројства. Чак се пронела вест 1883. да је на умору, али је успео да се опорави, иако то више није био стари Милетић. Сахрањен је у породичној гробници на Успенском гробљу у Новом Саду. Нови Сад му се одужио подизањем импознатног споменика (рад Ивана Мештровића) на Тргу слободе (1939). Његово име носе улица у центру града и једна средња школа.
Павле Мачвански (прва половина 1862 - 24. јул 1862) - адвокат, градоначелник Новог Сада (Нови Сад, 1821 -  20. марта 1914). Према инструкцијама из Пеште, постављен је 28. јануара 1862. а смењен је августа 1862. На челу Новог Сада остао је до 6. августа 1874. Помиње се у некрологу у "Бранику" да је за време службе у Славонији, често одлазио у посету бискупу Јосипу Јурају Штросмајеру. Онде је служио до пензионисања, а тада се вратио у Нови Сад. Ушао је 1890. у Градско представништво као вирилни члан (по пореском цензусу).
Паво (Павле) Стојановић (24. јул 1862 - 23. мај 1867) - правник, новосадски градоначелник (Нови Сад, 1811 – Нови Сад, 17. септембра 1879). Паво је изабран 1835. за почасног подбележника града, и вршио је ту дужност бесплатно до 1838 Јовановића, 11. новембра 1849, сведоџбу да је био неутралан, да се није прикључио ни једној страни и да је живио повучено. До 14. јула 1862. био је судски сенатор и заменик великог судца, а онда је именован за градског начелника.
Светозар Милетић (23. мај 1867 - 30. мај 1868) Други пут изабран за градоначелника;
Паво Стојановић [в.д. након краљевске суспензије Светозара Милетића] (30. мај 1868. - 27. април 1869)
Стеван Брановачки (27. април 1869 - 13. мај 1872) - правник и политичар, предесдник Матице српске, градоначелник Новог Сада (Сента, 13. јуна 1804 - Нови Сад, 20. фебрауара 1880). Гимназију учио у Суботици, Баји и Сегедину, где је матурирао. Права студирао у Пожуну / Братислави. Велике су његове заслуге као градоначелиика Новог Сада, а на ту дужност је дошао крајем априла 1869. Члан Матице српске постао је 1861, а по њеном пресељењу у Нови Сад 1864. ушао је у прву управу. Кад се Јован Хаџић због неслагања с Милетићем повукао из Матице 1865, дошао је на његово место за потпредседника. После смрти Платона Атанацковића (1867) изабран је за председника, али је на тој дужиости остао само годину дана, уступивши мандат позванијем од себе Јовану Суботићу. После Суботићевог повлачења 1872, изабран је поново за предселника и обављао је ту угледну функцију до смрти.
Павле Мачвански (13. мај 1872 - 1874)
Паво Стојановић (1874 - 4. јул 1878)
Јован Радановић (4. јул 1878 - 30. август 1884) - адвокат, судац, велики бележник и градоначелник (Арад, 1823 – Нови Сад, 11. јануара 1885). По завршетку правног факултета, марта 1846. новосадски Магистрат огласио је његову диплому. Градоначелник Новог Сада био је од 1878. до 1884.
др Стеван Пеци Поповић (30. август 1884 - 1902) - правник, градоначелник (Нови Сад, 7. јануар 1845 - Нови Сад, 12. октобар 1909). Потиче из старе и познате породице Поповић-Пеци (Пеција). 30. августа 1884. кандидован је за градског начелника. Противник му је био дотадашњи градоначелник Јован Радовановић. Приликом гласања у градском представништву добио је 49 гласова против 36. Нови Сад за његово време доживео економски и урбани процват, јер је као носилац извршне власти имао непосредног утицаја на распоређивање градских новаца.
Лајош Салаи (1902 - 1906)
др Владимир Деметровић (1906 - 1914) правник, градоначелник Новог Сада (Руски Крстур, 1861 - Нови Сад, 18. марта 1915). Кад је 1908. изабран за градоначелника, форсирао је бушење бунара, почев од Каменичке аде до Србобранског пута. Бушењем бунара на Клиси 1910, његовим заузимањем, устаноаљено је да би из два-три бунара на том локалитету било довољно воде за варош од 35.000 становника, колико се предвиђало да ће Нови Сад имати 1940. На седнини Муниципалног одбора, под Деметровићевим председавањем, донета је 1911. одлука да се ангажује проф. инжењер Имре Форбат из Будимпеште да изради пројекат градског воводова на бази коришћеања воде из бунара на Клиси. Пројекат је био готово 1912. и усвојен, с тим да се изврше неке корекције. Форбат је и то обавио, али је тада дошло до Светског рата и цео подухват је пропао. За време Деметровићевог градоначелниковања Нови Сад је добио 1910. електричну централу и почела је да се шири електрична мрежа, а 1911, захваљујући његовом великом залагаљу и труду, уведен је градски трамвај. На функцији првог грађанина вароши остао је до 1912, када је добио високи положај краљевског саветника. Становао је са породицом у Лебарском сокаку (данашњој Милетићевој улици), а сахрањен у породичној гробници на Алмашком гробљу.
Бела Профума (1914 - 1918)
Јован Живојиновић (25. фебруар 1919 - 1920) - професор и директор гимназије, велики жупан и градоначелник Новог Сада (Долово, 1870 - Нови Сад, 22. X 1926). Гимназију је завршио 1891. у Новом Саду, а дипломирао на Филозофском факултету у Будимпешти. У Сомбору био суплент на Препарандији (учитељској школи), а 1900. са породицом прешао у Нови Сад, где је остао до краја живота.
др Стеван Адамовић (1. април 1920 - 6. август 1921) - адвокат и политичар (Нови Сад, 25. децембар 1870 - Нови Сад, 10. август 1945). Гимназију учио у родном граду, а студирао у Будимпешти, где је 1891. стекао академско звање доктора права. До пунолетства, до 24. године, радио у судству, а 1894. отворио у Новом Саду адвокатску канцеларију коју је успешно водио до смрти са синовима Федором и Александром. Највише се бавио грађанским правом. Налазио се у најужем кругу оснивача Адвокатске коморе у Новом Саду, чији је председник био пуних двадесет година (1921-41). Као политичар деловао на страни мађарске либералне грађанске опозиције. После рата 1918. биран за посланика Велике народне скупштине Војводине и постао градоначелник Новог Сада с правима великог жупана (1918-20), а више пута добијао мандат градског одборника.
Милан Слепчевић [велики жупан и в.д. градоначелника] (6. август 1921 - 2. септембар 1922)
др Жарко Стефановић (2. септембар 1922 - 29. јануар 1925) - правник, градоначелник Новог Сада (Нови Сад, 5. септембар 1875 - Нови Сад, 21. јун 1952). Матурирао у новосадској гимназији 1893, затим је студирао права и докторирао. У Министарству исхране и обнове земље Краљевине СХС, налазио се после ослобођења на дужности директора Одељења овог ресора за Банат, Бачку и Барању. Градоначелник у родном граду био је од 1922. до 1925. За време свог мандата настојао је да унапреди привреду и комунални систем.
Јован Лакић [в.д.] (29. јануар 1925 - 2. мај 1925) - правник, градски саветник, ловачки и спортски функционер (Нови Сад, 16. октобар 1878 - Нови Сад, 22. јул 1950). Школовао се у родном граду. У Будимпешти студирао права и цео радни век провео у градској служби у Новом Саду. Као војник је био рањен у Првом светском рату и стекао инвалидска права. Налазио се на дужности градског капетана (шефа полиције); био је заменик градоначелника, затим градски бележник. Функцију председника Савеза обављао је до 1930, а био је и председник новосадског Ловачког друштва. После ослобођења 1918. више година налазио се и на челу веслачког клуба "Данубиус".
др Милан Миловановић (2. мај 1925 - 10. новембар 1926)
Јован Лакић [в.д.] (10. новембар 1926 - 25. август 1928)
др Бранислав Борота (25. август 1928 - септембар 1934)

ПРЕДСЕДНИЦИ ОПШТИНЕ (1934 - 1941)

др Бранислав Борота (септембар 1934 - април 1936) - правник, градоначелник Новог Сада (Стари Бечеј/ Бечеј, 29. август 1888 - Нови Сад, 10. октобар1945). У Будимпешти 1911. дипломирао на Правном факултету, где је 1914. стекао и звање доктора општег права. После студија радио као војни судија у Будимпешти 1912-22, када се с породицом преселио у Нови Сад. Судија Касационог и Апелационог суда (1922-24), па правни референт и секретар у Продуктној и ефектној берзи (1924-27). Важио за врсног правника. За градоначелника Новог Сада именован јуна 1927, а октобра 1934. изабран за првог председника општиие и ту функцију обављао до краја 1936, када је пензионисан. За време његовог деветогодишњег мандата Нови Сад нагло почео да се развија и добија савремена урбана обележја. Сређена је градска управа, а општинске службе оспособљене за ефикаснији рад. Извршени су обимни комунални радови. Подигнуто више јавних зграда, међу којима и неколико школа. У многим улицама постављени нови коловози, преуређена пијаца, засути градски шанчеви, регулисан Мали Лиман, булеваром и друмско-пешачким мостом град спојен с Петроварадином. У ово време изграђен је каћки насип, исушено је и обезбеђено од поплаве Ратно острво, чиме је око 6.000 јутара плодне земље претворено у оранице. После ослобођења, од краја 1944. до смрти, налазио се на дужности саветника у Градској штедионици.
др Бранко Илић (април 1936 - јун 1938) - лекар-гинеколог, колекционар (Жабаљ, 31. март 1889 - Нови Сад, 28. јун 1966). Потиче из имућне земљорадничке породице. После основне школе у родном месту, завршио гимназију у Новом Саду, а Медицински факултет у Будимпешти. У Нови Сад дошао 1922. и на Телепу отворио сопствени санаторијум, који је 1928. преместио ближе центру. Бавио се и политиком, као функционер владајуће Југословенске радикалне заједнице био је градоначелник Новог Сада, од почетка 1937. до јуна 1938
Коста Миросављевић (јун 1938 - мај 1939) - трговац, градоначелник Новог Сада (Нови Сад, 12. новембар 1869 - Нови Сад, 8. фебруар 1948). Од ране младости живо је учествовао у раду многих националних и привредних установа. Основао је Српску честичарску (деоничку) задругу и постао њен први потпредседник. Из те задруге настала је потоња Српска трговачка банка. Између два светска рата био је дугогодишњи члан управе Централног кредитног завода, покретач и оснивач Новосадске продуктне и ефектне берзе и такође њен потпредседник. Играо је значајну улогу и у Управном одбору Матице српске, биран је за њеног потпредседника. И у Савезу српских земљорадничких задруга поверено му је место потпредседника. У Удружењу трговаца и индустријалаца окупљао је трговце и индустријалце, и опет и овде биран је за потпредседника. Сматра се да је најважније његово дело оснивање Трговачко-индустријске и занатске коморе у Новом Саду, у којој је постао председник.
др Милош Петровић (мај 1939 - април 1941) - правник, економ, срески начелник и последњи градоначелник Новог Сада пред рат 1941 (Батања, Чанадска жупанија, Мађарска, 26. јун 1888 - Нови Сад, децембар 1944). Право је прве две године студирао у Будимпешти као питомац Текелијанума, а друге две године у Коложвару / Клужу, где је на Правном факултету стекао и академско звање доктора права. Био је све време између два рата укључен у друштвени и политички живот у Новом Саду. Двадесетих година припадао је Демократској странци Љубе Давидовића, а касније је приступио владајућој Југословенској радикалној заједници. Уживао велики углед у граду, не само као успешан економ, већ и као председник Управног одбора Штедионице Дунавскe бановине, члан Управног одбора Међународног пољопривредног сајма и изложбе, био је такође припадник Сокола, Ротари клуба, Српске православне црквене општине учесник у многим хуманим и културним акцијама, помагао сиротињу и подржавао националне, друштвене и културне манифсстације. Подупирао јс акцију Матице српске да се у Новом Саду подигне споменик др Светозару Милетићу. На свечаности приликом откривања Мештровићевог дела на Тргу ослобођења држао је говор, поред председника владе Драгише Цветковића.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ (1941 - 1944)

Од априла 1941. до септембра 1944. је на функцији градоначелника витез др Миклош Нађ. До ослобођења октобра 1944. га замењује Антал Нађ.
Председници Народноослободилачких одбора, Општине, Градске заједнице и Председници Скупштине општине (1944 - 2004)
Алимпије Поповић (1944 - 1949) – свештеник у Успенској и Алмашкој цркви, први послератни градоначелник Новог Сада, народни посланик (Нови Сад, 8. децембар 1888 - Нови Сад, 8. октобар 1967). У Нови Сад је дошао 1. јануара 1919, за капелана у Саборној цркви и на тој дужности је, уз проту Милана Ћирића, остао до 1931, када је, после смрти Веље Миросављевића, изабран на Мали ускрс за пароха Успенског храма. Премештен је 1953. за пароха (протопрезвитера) Алмашке цркве, где је 1. септембра 1958. пензионисан. На дан ослобођења Новог Сада 23. октобра 1944, као први председник Народно-ослободилачког одбора, примио је власт из руку партизанских јединица и на дужности градоначелника остао до 1949.
Душан Иброчић (1949 - 1951) - правник, градоначелник Новог Сада (Каћ, 18. мај 1912 - Београд, 8. август 1979). Матурирао 1931. у Новосадској гимназији, а дипломирао 1936. на Правном факултету у Београду. Учествовао у омладинском покрету пре рата. После ослобођења налазио се на политичким и управним функцијама у Новом Саду. Био члан Градског комитета КПЈ и потпредседник Градског НО одбора, а после Алимпија Поповића изабран за градоначелника и на тој дужности био од 1949. до 1951, у врло сложеним и тешким условима. Запамћен је као узоран председник општине.
Радомир Радујков (1951 - 1952) - културни посленик, директор "Дневника" и СНП, градоначелник, председник Матице српске, оснивач Стеријиног позорја (Нови Сад, 26. август 1913 - Нови Сад, 2. јул 1982). У Београду је почео да студира права, али је као љубитељ природе прешао на шумарство, да би 1935. студије наставио у Загребу на Агрономско-шумарском факултету. Пред рат 1941. преостало му је још неколико испита до дипломирања. Као гимназиста приступио је левичарском омладинском покрету. Кад је у Загребу наставио да студира шумарство, окупљао је студенте из Војводине. Покренуо је 1936. академски културни клуб Војвођана "Михаило Полит-Десанчић" и био му први председник, такође је основао мензу у којој су се студенти по повољним ценама хранили. Деловао је с ретко виђеним еланом, посебно на подручју културе и информисања. Био је члан Агитпропа, биран је у Покрајински комитет и за посланика Скупштине АП Војводине. После Алимпија Поповића и Душана Иброчића, био је трећи по реду послератни председник Градског народног одбора. На функцији градоначелника (1951-52) визионарски је сагледавао будући развој града; предвиђао је да ће постати, не само привредни центар Војводине, већ и да ће бити једно од највећих културних средишта у Југославији, чему је и он доприносио својим радом. Из Градске куће прешао је 1952. у новинско-издавачку и штампарску кућу "Слободна Војводина". Дневни лист, настао у партизанско време, извукао је својим трудом и новим идејама из провинцијалног учаурења и локалних оквира на шире просторе, јачајући га кадровски и освежавајући у садржинском и техничком погледу, под новим (и данашњим) именом "Дневник". Десетак дана пре смрти, већ увелико опхрван тешком болешћу срца, смогао је снаге да учествује у раду Уређивачког одбора Енциклопедије Војводине, показујући не само своје познавање овог поднебља, већ и изузетну љубав према свом завичају.
Тодор Јовановић (1952 - 1956) - правник, политичар, градоначсник Новог Сада (Бешка, 25. јануар 1915 - Нови Сад, 4. јул 1964). Он је гимназију завршио у Сремским Карловцима, а права студирао у Београду од 1934. до 1939. Као интелигентном и способном руководиоцу, добром организатору, повераванe су му разне одговорне дужности послe ослобођења. Кад је било потребно обезбедити храну за изгладнелу земљу налазио се као директор на челу разгранатог предузећа "Житопромет". У кратком и плодотворном животу највише је у јавности био запажен на функцији председника Новог Сада. Дао је велики допринос визионарском усмеравању изградње града, а касније је, од 1960. до 1964, као први председник Савета Универзитeта имао значајну улогу у његовом организовању и изградњи. Највећи урбанистички захват за време Јовановићевог градоначелниковања били су реконструкција и изградња железничког чвора и измештање пруге са јужне на северну страну. Његова стална брига о овим пословима знатно је помогла да се за две године заврше пројекти друмско-железничког моста на Дунаву (1955-56), да изградња започне 1957, да се убрзано изграђује нова железничка станица и пруга пресели на нову трасу, чиме су ослобођени терени за насипање и изградњу Универзитетског центра и стамбених насеља на Лиману.
Милосав Гоња [в.д.] (1956) - социолог, политичар (Храдек, Република Чешка, 11. децембар 1922). Дипломирао је 1969. на групи социологије Филозофског факултета у Београду. Укључио се 1942. у НОП и до краја рата вршио одговорне дужности у скојевским и партијским руководствима шидског среза и у Окружном комитету СКОЈ-а за Западни Срем. Налазио се у делегацији Војводине на Другом конгресу УСАОЈ-а у Дрвару маја 1944. После ослобођења секретар ПК СКОЈ-а за Војводину и члан Бироа ПК КПЈ (1944-51), такође и одговорни уредник "Гласа омладине".
Био је председник Среског народног одбора новосадског, вршећи краће време и дужност председника Градског већа Новог Сада, када је град 1956. подељен па четири општине. У то време основано је Стеријино позорје и био је члан првог Одбора ове институције. Биран за посланика Скупштине Војводине и члана Покрајинског извршног већа (1958-64), као и за посланика и председника скупштинског одбора Скупштине Србије (1968-72). Од 1989. обавља дужност председника Покрајинског одбора СУБНОР-а, а уједно је и члан републичког и савезног руководства борачке организације.
Божа Мелкус (1957- 1962) - политичар, градоначелник (Нови Сад, 8. јул 1922). По очевој жељи напустио школу и у његовој фирми "Фабрика машинских кајшева" почео да изучава занат, шеф новосадског представништва Матејка понудио му је да изучи за трговца, што је он прихватио и уз рад завршио и два разреда Трговачке школе. Наклоњен левичарском покрету, деловао је у Урсовим синдикатима, због чега је био хапшен. Био је најпре члан Градског комитета СКОЈ-а, затим и политички секретар, а 1947. организациони секретар Градског комитета КПЈ. Завршио је политичку школу ЦК Србије 1949-50. у Београду и тамо је постављен за заменика министра, најпре за угоститељство и туризам, затим за дрвну индустрију. Од посебног је значаја био његов рад на дужности градоначелника Новог Сада, од 1957. до 1962. Пре тога био је потпредседник 1955-57, у време начелниковања Тодора Јовановића, када је имао прилику да, уз искусног и способног руководиоца, сазнаје од колике је важности да се град као комплексан организам хармонично развија у свим сегментима. Посебан значај придавао је Урбанистичком заводу и убрзању рада на Генералном урбанистичком плану и стварању услова за несметану стамбену, комуналну и привредну изградњу. Подигнута је зграда неуропсихијатрије, пет нових здравствених станица, даље су дизане основне школе и дечји вртићи, а општина је давала свој допринос изградњи универзитетског града. Завршена је прва фаза хотела "Парк" и почео се обликовати главни булевар од станице моста "Слобода". Последње године радног века провео је на раду у Покрајинској конференцији ССРН на пословима заштите и унапређења животне средине и пензионисан 1981. године.
Тима Врбашки (1962 - 1967) - политичар, градоначслник Новог Сада (Ковиљ, 10. јул 1926 - Нови Сад, 6. април 1992). Студирао економију у Београду. После ослобођења постао чиновник у Среском народном одбору у Жабљу, где је биран и на политичке функције. На положају градоначелника (председника Скупштине општине) налазио се од октобра 1962. до маја 1967. За његово време настављена изградња булевара, железничког чвора, пристаништа и Индустријске зоне, а подизани су и нови стамбени рејони, модерне основне школе итд. После истека председничког мандата, биран за члана Извршног већа Србије (1967-69) и посланика у Скупштини Србије.
Душан Илијевић (1967- 1973) - агроном и правник, политичар, градоначелник Новог Сада (Идвор, 6. јун 1927). Породица му је пореклом из Црепаје. За време окупације учествовао у покрету отпора. Нижу гимназију учио у Петровграду и Београду, Средњу пољопривредну школу завршио 1949. у Зрењанину, а дипломирао на Пољопривредном факултету у Земуну (1954) и касније ванредно на Правном факултету у Београду (1963). За градоначелника Новог Сада дошао је 1967. и на тој одговорној дужности био до септембра 1973. Подржавао је развој културе, а посебно је био - и као пасионирани колекционар - наклоњен ликовној уметности. Од 1982. до 1990. налазио се на дужности у Скупштини СФРЈ. Као делегат (посланик) водио је одборе за тржиште и цене и за финансије. Пензионасан је 1991.
Милан Чанак (1974) - биолог, професор универзитета, градоначелник (Конак, 10. септембар 1932 – Нови Сад, 30. септембар 1980). Завршио је студије на биолошкој групи Природно-математичког факултета у Београду 1955. Од 1956. до 1962. асистент је за предмет Ботаника у Ботаничком институту Фармацеутског факултета у Београду. Године 1962. изабран је за доцента за предмет Ботаника на Пољопривредном факултету у Новом Саду, а 1969. за ванредног професора. За редовног професора за исти предмет и на истом факултету изабран је 1975. а затим - исте године - и за редовног професора за предмет Екологија биљака на Природно-математичком факултету у Новом Саду. Био је члан Председништва САП Војводине, члан Покрајинске конференције ССРН Војводине, члан Општинске конференције Савеза комуниста, члан Одбора Секције за идејна питања науке Марксистичког центра ЦК СК Србије, потпредседник и председник Скупштине општине Новог Сада. Добитник је Октобарске награде Новог Сада. Носилац је Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима и Ордена за војне заслуге са златним мачевима.
Јован Дејановић (1974 - 1982) - политичар, градоначелник Новог Сада (Велебит, код Кањиже, 15. јун 1927). После ослобођења, у мају 1945, вратио се у Нови Сад и овде завршио 1947. Индустријско-занатску школу, а положио и калфенски испит за аутомеханичара. У Задру завршио школу резервних официра, а у Новом Саду Политичку школу и Средњу фискултурну школу, да би касније, уз рад, дипломирао на Вишој школи за организацију рада (1969). У Новом Саду је 1974. биран за одборника и постао је тада председник Скупштине ошптине и на ту дужност је поново изабран 1978. Кад је Нови Сад 1980. трансформисан у седам општина и конституисана Градска заједница, изабран је за председника Градске скупштипе и на тој функцији остао до 1982, дајући знатан допринос урбаној изградњи и сређивању привредног и комуналног стања у граду и развоју просветно-културног и спортског живота. За време осмогодишњег председниковања, уз његово велико ангажовање и залагање, подигнуга су три капитална објекта: зграда Српског народног позоришта, Спортско-пословни центар "Војводина" и дунавски мост "Слобода". Носилац је Златне плакете СНП и Златне медаље Јован Ђорћевић (1981) и француске Легије части (1984), за допринос унапређењу југословенско-француских односа, и добитник Октобарске награде Новог Сада (1984).
Бранислав Миндић (1982 - 1983)
Здравко Мутин (1983 - 1984) - политичар и привредник, председник Олимпијског комитета, градоначелник Новог Сада (Тител, 16. фебруар 1936). У Новом Саду завршио је Средњу грађевинску (1953) и као ванредни студент Вишу економско-комерцијалну (1970). Изабран је 1962. за секретара Општинског комитета Савеза комуниста, затим за председника Скупштине општине у Тителу, доприносећи унапређењу привреде и друштвених делатности. Остао је на тој дужности два пуна мандата, до децембра 1972, када је у Новом Саду именован за директора Међуопштинске заједнице за цене. После годину дана, марта 1973, прешао је на дужност директора филијале Љубљанске банке у Новом Саду (раније Среске комуналне банке). Маја 1974. изабран је за члана Извршног већа Војводине и покрајинског секретара за финансије. Био је тада у прилици да утиче на обезбеђивање новца за подизање зграде Српског народног позоришта, за изградњу и опремање Клинике за кардиоваскуларне болести у Сремској Каменици и за техничко комплетирање Телевизије Нови Сад. Пошто је редовно биран за делегата (одборника) у Градској скупштини, у том периоду, од априла 1983. до априла 1984, у једногодишњем мандату, поверена му је дужност градоначелника (председника општине) Новог Сада, коју је волонтерски обављао.
Александар Хорват (1984 - 1985) - машински инжењер, председник општине у Новом Саду (Урошевац, 25. април 1935). Дипломирао је на Машинском факултету у Београду. Био је председник Већа радних заједница Скупштине општине, члан Савета Покрајинске привредне коморе, члан Председништва Покрајинског већа Савеза синдиката, посланик Привредног већа Скупштине Србије, заменик секретара Општинског комитета СКЈ, члан Координационог одбора за друштвено-економске односе Регионалне привредне коморе, члан Председништва СР Србије, потпредседник Скупштине општине, председник Скупштине општине Детелинара, председник Већа удруженог рада и потпредседник Скупштине града. Налазио се и на дужности председника Скупштине града Новог Сада, са једногодишњим мандатом, од 26. априла 1984. У то време извршена је ревизија Генаралног урбанистичког плана, настављена је сарадња са Целовцем (Клагенфуртом), где је приређена презентација Новог Сада, као и са Чанг-Чуном у Кини. Био је и делегат у Скупштини САПВ и у Већу удруженог рада СРС.
Бошко Петров (1985 - 1989) - економиста, привредник, политичар, градоначелник (Мошорин, 1. март 1935). После основне школе у родном селу, нижу гимназију завршио у Сремским Карловцима, а Економску средњу школу у Новом Саду као најбољи ученик у генерацији. На београдски Економски факултет уписао се 1954, али је у јуну 1956. прекинуо студије, иако је све испите давао са десетком. Наредне 1957. године наставио је да студира и дипломирао 1959, са радом "Привредногеографске карактеристике среза Нови Сад". После студијског боравка у Француској, Белгији и Немачкој, где се упознавао са тамошњом праксом и искуствима, предложио је радикалне промене у даљој изградњи Новог Сада. Уместо дотадашњих сиромашних стамбених блокова, попут Сателита и Детелинаре, на његову иницијативу граде се станови са свим пратећим објектима и далеко вишим стандардом становања. Видевши каква је запуштеност трговине у градским локалима, расписао је конкурс за подизање модерне робне куће касније назване "Базар". Даљом иницијативом изграђене су још две робне куће, "Углед" и "Кокра", а дат је подстрек и за градњу "НОРК"-а. Тиме Нови Сад постаје привлачан трговински центар. Као угледни привредник налазио се на многим важним функцијама: био је председник Скупштине економске заједнице за односе СФРЈ са иностранством и на челу ове заједнице у Војводини, председник Југословенско-пољске коморе, а у Савезној привредној комори руководио је секцијама за односе са Египтом, за земље СЕВ-а, Кину и Кубу. Понуђено му је било место председника Председништва ССРН Југославије, што је он одбио, након чега је пао у немилост режима Слободана Милошевића. Добитник је преко 50 повеља и плакета, Октобарске награде (1983) и Повеље града Новог Сада (1982), Ордена рада са златним венцем (1984), Ордена за заслуге Пољске са сребрним венцем (1986) и др.
Влада Поповић (1989 - 1992)
др Владимир Дивјаковић (1992 - 1993) - физичар, професор универзитета (Нови Сад, 23 фебруар 1946). Основну школу и гимназију похађао у Сремским Карловцима и Новом Саду, где је 1964. матурирао. Дипломирао 1968. и магистрирао 1974. на ПМФ у Београду, а докторску дисертацију одбранио 1976. из области минералогије-кристалографије па Филозофско-природњачком факултету у Берну, где је као стипендиста швајцарске владе боравио од 1974. до 1976. Од 1969. на ПМФ у Новом Саду прешао пут од асистснта до редовног професора (1988). Председник Савета Универзитста (1991/92), а 1992-93. председник Скупштине града Новог Сада (градоначелник) и посланик у Народној скупштипи Србије (1993), као и председник Градског одбора СПС (1991-92)
Милорад Мирчић (1993) - инжењер, градоначелник Новог Сада, републички министар (Малешевци, код Босанског Грахова, 22. фебруар 1956). Дипломирао је на Технолошком факултету - смер синтетски полимери (1986). Дуже време радио је у Новкабелу у фабрикама Пласткабел, где је био директор, и Телекомуникације. Од 2. децембра 1986. до 12. јануара 1993. у овој великој индустрији прошао је пут од приправника до руководиоца погона. Као одборник Српске радикалне странке изабран је за председника Градске скупштине Нови Сад: дужност градоначелника обављао је од 13. јануара 1993. до 24. јуна 1994 (други представник радикала Игор Мировић био је потпредседник). Биран је и за посланика Народне скупштине Србије. Марта 1998. постао је у Влади народног јединства Србије министар за везе са Србима изван Србије.
Милорад Ђурђевић [в.д.] (1994 - 1995) - професор електротехнике и физике (Горње Водичево, код Босанског Новог, 10. август 1940). Средњу електротехничку школу завршио 1958. у Сарајеву, а Вишу педагошку школу електротехничке струке 1963. на Ријеци и потом у истом граду 1973. и други степен индустријске педагогије. Од јула 1976. водио средњу електротехничку школу с великим успехом као директор. Налазио се и на дужности секретара Заједнице стручних школа Војводине (1976-90) У међувремену је као одборник у Градској скупштини, од 1992. до 1994. био потпредседник града и седам месеци в. д. градоначелника, од маја 1994. до фебруара 1995.
Ђуро Бајић (1996) - електромеханичар за расхладне уређаје, инжењер за организацију рада, градоначелник Новог Сада (Мокроноге, код Дрвара, 5. мај 1938). Изабран је за градског одборника на листи Социјалистичке партије Србије и 10. јануара 1995. поверена му је дужност председника града (градоначелника), коју је обављао до 1996. Био је ангажован на решавању многих градских комуналних проблема, а посебно на збрињавању избеглица које су из ратом захваћених подручја Југославије долазиле масовно у Нови Сад. Кад му је истекао председнички мандат, запослио се као координатор за техничка питања у ЈП Пословни простор.
Михајло Свилар (1996 - 1997) - економиста, директор фабрике, градоначелник, народни посланик. Свилар је одрастао на Салајци, где је завршио основну школу "Вук Караџић". Учио је затим Средњу машинску и Вишу техничку школу (до 1970), а дипломирао је на Економском факултету у Суботици (1975). Политиком је почео да се бави 1990, кад је приступио опозиционој странци Српском покрету обнове. На локалним изборима 1992. први пут је изабран за одборника у Скупштини Новог Сада, а на републичким изборима 1993. постао је народни посланик. И на другим локалним изборима 1996. добио је мандат у оквиру коалиције "Заједно" и изабран је за председника Скупштине општине, као први градоначелник из редова опозиције после Другог светског рата. Мандат му је скраћен (1996-97) због принципијелних политичких размимоилажења са врхом странке (СПО).
Стеван Врбашки (1997 - 2000)
Борислав Новаковић (2000 - 2004) - социолог, градоначелник Новог Сада (Нови Сад, 21. X 1964). Дипломирао на Катедри на матичном факултету је асистент на Катедри за социологију, на предметима Општа социологија и Социологија религије. Од увођења вишестраначког система укључен је у политику. Већ 1990. постао је члан Демократскс странке. Био је потпредседник и портпарол, а потом председник Градског одбора странке у Новом Саду; у више мандата члан Главног одбора и потпредседник Извршног одбора ове странке. Биран је за градског одборника на изборпма 1992. и 1996 и 2000. да би 10. септембра 1999. као представник Демократске странкс добио функцију потпредседника Градске скупштине. Истицао се на протестним скуповима против режима Слободана Милошевића. У новом сазиву Градске скупштине септембра 2000. изабран је за председника. Такође је постао посланик у Народној скупштини Србије. Као градоначелник залаже се за обнову привреде и решавање нагомиланих комуналних проблема, као и просветних и здравствених, покаузујући при том посебну склоност за питања културе.
Маја Гојковић (2004 - 2008) - изабрана на директним изборима за градоначелника
Игор Павличић (2008 - 2012) - Променом закона о локалној самоуправи, градоначелници се не бирају на директним изборима, већ их бирају посланици у скупштинама градова. Основну школу је похађао у Новом Саду, а потом је завршио Карловачку гимназију и дипломирао на Правном факултету у Новом Саду 1995. године. Адвокатуром се бави од 1998. године у својој приватној адвокатској канцеларији. Посланик је коалиције "За европску Војводину, Демократска странка - Г17 плус, Борис Тадић" у Скупштини Аутономне покрајне Војводине од јуна 2008. године. За председник Градског одбора Демократске странке у Новом Саду Игор Павличић је изабран на непосредним изборима унутар странке на локалном нивоу одржаним 9. јуна 2006. године. 11. октобра 2008. је на ванредним изборима у странци на локалном нивоу поново изабран за председника Градског одбора. Члан је председништва Демократске странке. Тренирао је атлетику као члан Атлетског клуба „Војводина“, а касније је прошао све селекције Кошаркашког клуба Војводина. Ожењен је Наташом, с којом има троје деце - Софију, Бориса и Јована.