Брановачки, Стеван

Брановачки, Стеван, правник, политичар, јавни радник (Сента, 1. VII 1804 - Нови Сад, 8. II 1880)

Основну школу и први разред гимназије завршио је у Сенти, други у Суботици, од трећег до шестог у Баји, седми и осми и филозофију у Сегедину а правне науке у Пожуну (1826). Практикант је био у Бечеју код Бачко-потиског дистрикта и код Краљевске табле у Пешти. Адвокатски испит положио је с одличним успехом 1828. и отворио канцеларију у Сенти. Почасни подфишкал Потиског дистрикта и старатељ Сирочадског стола у Сенти био је од 1831. За супститута сенатора у Магистрату Потиског дистрикта изабран је 1842, а 1848. за солгабирова (среског начелника) у Сенти као први неплемић у том звању. Револуционарна збивања затекла су га у бањи Фиред, одакле шаље оставку на звање не враћајући се у Сенту. Презимио је у Баји, но с пролећа 1849. био је приморан да се склони у Земун. Српска народна управа именовала га је за среског начелника у Паланци, но тамо није остао дуго, поново бежи у Земун и Београд. После револуције вратио се на сенћанско имање, а 1850. његов школски друг Исидор Николић, комесар Војводства, именовао га је за комесара Бачко-потиског дистрикта. Када је дистрикт после годину дана укинут, именован је за судију привременог земаљског суда за Војводство у Новом Саду, за судију Окружног суда у Новом Саду (1854) и за потпредседника истог суда са титулом земаљског судије (1859). Државну службу напустио је 1861. и посветио се јавном раду. Варош Нови Сад бирао га је за посланика Угарског сабора 1861, па поново 1865-1868. Ревносно је заступао српске интересе при увођењу закона о народностима и о аутономији Митрополије српске.

Када је Милетић преузео управу Српске читаонице у Новом Саду, изабран је за председника њеног Позоришног одбора који оснива Српско народно позориште августа 1861. Са секретаром Змајем потписује први Позив српском народу на прилагање за позориште. Начелник Друштва за СНП био је до 1868. и поново 1871-1874. У Управни одбор Матице српске изабран је 1864. а од 1865. до 1867. био је њен потпредседник. Први пут за председника Матице српске изабран је 1867. а после Суботићевог једногодишњег председниковања 1868. он је до смрти био председник, водећи Матицу неоштећену кроз њен најмучнији период. Такође је био и председник Српске црквене општине у Новом Саду (1868-1872) и један од патрона гимназије. Више година, почевши од 1868, био је председник Прве трговачке и обртничке банке. Пошто је Милетић други пут суспендован као градоначелник, наследио га је и ту дужност обављао три године. Упркос претњи суспензијом, није спречио народне манифестације поводом Милетићевог изласка из затвора 1871. Исте године помагао је прикупљање прилога за Бокељски устанак. Био је биран за посланика Старобечејског среза на Преображенском српском сабору 1872, поново 1875, када је председавао Сабору који бира патријарха, те 1879. за сталног потпредседника Српског сабора. С пуно снаге и одушевљења прикључио се млађој политичкој струји и заштитио својим реномеом достојанство Сабора пред агресијом власти. Велики углед уживао је у редовима Уједињене омладине српске. Није био човек списатељских склоности - од њега је остало штампано само неколико саборских говора и интерпелација због којих су га звали српским Катоном.

Место у политичкој и културној историји Срба заслужио је "чврстом родољубивом вољом и ревношћу" и неуморним залагањем. Ожалило га је целокупно "пречанско" Српство: топлим написима С. Милетић, а Ј. Ј. Змај песмом, Матица црном заставом (седам дана), комеморацијом и поменима, цркве су осам дана звонима објављивале његову смрт.

ЛИТЕРАТУРА: Берислав Берић, О Србима у Сенти, КС 1835, књ. XI, 271-272; С. Милетић, Стеван Брановачки, Над гробом Брановачког, Застава, 1880, бр. 21, 22; Стеван В. Поповић, Стеван Брановачки, Јавор, 1880, бр. 7, 217-222; Васа Стајић, Новосадске биографије, I, Нови Сад 1936, 96-102; Живан Милисавац, Историја Матице српске, II, Нови Сад 1992. Б. Ковачек