ЗМАЈ ЈОВИНА УЛИЦА

Некада се данашња Змај Јовина звала Главна улица, од Трга слободе до Владичанског двора. У време Аустрије звала се немачки Hauptgasse, а после Аустро-угарске нагодбе 1867. мађарски Fö utca, касније улица Лајоша Кошута.Између два светска рата улица је носила име Краља Петра I. Тада је Јован Јовановић Змај имао улицу Златне греде, у којој се, на месту данашње гимназије, налазила његова родна кућа. За време окупације (1941-44) Главна улица носила је име мађарског савезника Мусолинија, а регенту Миклошу Хортију дат је био булевар (данас Михајла Пупина). Пошто је некадашњи булевар Краљице Марије после ослобођења назван булевар Црвене армије, Главна улица је, као и свуда, после добила име Маршала Тита (кратко време после ослобођења поново је била улица Краља Петра И). Потом је назив Булевара био Маршала Тита, а Главна улица је коначно установљена као Змај-Јовина. Главна пијаца и ,,сити" - првобитни и најстарији назив ове улице био је Магазинска, према њеној функцији у старо доба. Ту су се налазили дућани и трговачки магазини с разном робом, а испред целом дужином улице, од главног трга до Владичанског двора, била је главна пијаца. Кад је пијаца између два рата премеш тена и кад су почеле да буду пијаце Рибља, Футошка и Темеринска, Главна улица постала је ,,сити' - трговачки центар, са луксузним продавницама различитог профила и угледним занатским радњама. И данас је ова улица трговачка, а искоришћена су и двориш та за разне занатске радње, канцеларије и бутике, као и уличнеугоститељске баште.

Трговац Филип Недељковић саградио је кућу бр. 26, на месту старе коју је купио 1838. на лицитацији од Ане Блажић Маслакове. То је двоспратна грађевина са симетричном фасадом и широкимулазом на средини. На спрату су просторије Змајевих дечјих игара, а у уличним локалима продавнице махом текстилне робе и обуће.

Кућа бр. 24. била у власништву трговца Хернца, а сада је у локалу са улице продавница обуће „Планика”. Кућу Антонија Георгијевића, гвожђара, бр. 22, данас заузима на спрат Стеријино позорје, а у подруму, засведеним полуоблим сводом са луковима, налази се књижара „Мост” издавачко-књижарске агенције Прометеј. У локалу са улице је папирница „Савремена”. У дну дворишта с десне стране биле су просторије чувене Књижевне заједнице Новог Сада. На дворишној фасади уличног тракта може се видети зазидано топовско ђуле из времена бомбардовања Новог Сада са Тврђаве 12. јуна 1849. године.

Зграда бр. 18 припадала је трговцима, Новаковићу потом Матићу, а суседна, бр. 20, била је у власништву породице Кода. На спрату те зграде налазе се просторије АдвокаТске коморе Војводине. На фасади је споменплоча посвећена знаменитом адвокату Јовану Мушкатировићу.

Продавница конфекције „Новитет” налази у бр. 16. И ова зграда је из друге половине XVIII века. Још пре Буне припадала је Марку Поповићу и његовој сестри Марији Трандафил. Ту су 1883. отворили књижару и штампарију Маркови синови браћа М. Поповић - Ђока и Ћира. У дворишту су занимљива врата од кованог гвожђа на улазу у степениште. У великом дворишту су многобројни локали, међу којима и „Ветпромове” апотеке, ветеринарска и хумана.

Двоспратна кућа бр. 14, са продавницом електро-робе „Прогрес” у локалу са улице, саграђена је у другој половини XVIII века, а припадала је породици Полит. Купио ју је 1843. Јован, отац политичара Михаила Полит-Десанчи- ћа. Сачуван је ,,Бау- План” из 1851, пројект за поправку и адаптацију после рушења куће у Буни.

Зграда бр. 12 такође је јако страдала у Буни. У локалу са улице је књижара и папирница „Светлост-комерц”. У двориште се улази кроз уски ходник. Интересантна су стара гвоздена врата подрума са остацима флоралне орнаментике од кованог гвожђа. Ову кућу купили су од удове Јосифа Паквора браћа Милутиновић, трговац Лазар и адвокат др Арсен, за децу своје сестре Олге, Владимира и Андрију Дивилда. Све три Милутиновићеве куће (под бројевима 8, 10 и 12) национализоване су 958, а поједини станови, који су из национализације изузети, и данас су у власништву потомака. И суседна кућа бр. 10 је из XVIII века. Порушена је у Буни, обнављањем је измењена У њој су неко време живели Светозар Милетић и његова кћи Милица и зет Јаша Томић, а ту је краће време смештена и Српска читаоница. Кућа је била власништво Стефана Стефановића, власника гостионица „Код два анђела” у Пашићевој и жене му Данице рођ Градић, а купили су је 1929. браћа, трговац Славко и лекар др Обрад Милутиновић.

Кућа бр. 8 је из XVIII века. И овде се на дворишној фасади налази комуникациони балкон на каменим конзолама, са благо засвођеним луковима између. Ова кућа припадала је фондацији Марије Трандафил. Купио ју је 1921. трговац Лазар Милутиновић и у локалу са улице отворио галантеријску продавницу „Код голуба”, која је радила до 1945.

Зграда бр. 6, у којој је радионица и продавница сатова „Зенит”, потиче из XVIII века. Пошто је у Буни страдала, претрпела је касније велике измене. Дворишном фасадом доминира балкон са зидани конзолама.

У кући бр. 4, саграђеној пре Буне 1848/49. био је смештен некада Магистрат, а затим суд. Добротворка Марија Трандафил је ово двоспратно здање поклонила Српској православној црквеној општини. На фасади је у натпису стајало да је то својина СПЦ, па су стари Новосађани и зграду називали „Својина”. На спрату је сада редакција листа Независни. У локалу са улице је књижара „Љубитељи књиге”. У дворишту је трговац Милорад Сазданић подигао правоугаону грађевину, у којој је некада био биоскоп „Корзо”. У делу подрума из дворишта уређен је ресторан ,,Код кеца” некада с баштом, док се данас двориште комплетно реновира.

Прва кућа на десној страни, број 2, припадала је некада Пасковићу, управнику патријаршијског имања у Даљу. Око 1800. постала је власништво трговца Љубомира Стефановића и његове сестре Александре удате Павловић. Пре Другог светског рата је ту била Стефановићева шпецерајска радња „Код три главе шећера”, а после рата робна кућа „Прогрес”. Лева страна улице почиње Катедралом (зграда испред ње је после Другог светског рата порушена). На углу Католичке порте и Змај-Јовине налазила се продавница Новитета, а у кући бр. 1 (пре рата су бројеви почињали од Ристићеве радње и били су парни) је продавница штофова „Узор”, док је пре рата ту била златарско-сајџијска радња Павла Сајдлинга.

У згради бр. 3 имао је продавницу текстилне робе Данило Бурхард, а и сад се ту продаје текстил. На спрату је Клуб одборника и бораца, у којем своје радне састанке одржава и Новосадски клуб. Нижу се затим куће са локалима, претежно једноспратне. Зграда бр. 5 припадала је познатом трговцу Јовану Ћулуму, председнику Црквене општине, заслужном за прихватање и смештај деце из Шарвара за време окупације. У његовој згради мануфактурну радњу имала су пред Други светски рат браћа Вардић.

У једноспратној кући бр. 7 са улазом из улице Лазе Телечког била је трговина са стовариштем еспапа Димитрија Обрада Милутиновића, таста др Светозара Милетића. Кућа је изгорела у бомбардовању за време Буне. Светина и гардисти су је опљачкали. Уз помоћ ерарског зајма Димитрије Обрад је кућу обновио. У њој је, по повратку из Русије, од 1912. До своје смрти 1926, живео брат Димитријеве жене Јелисавете Никола Форовић, светски путник (на подстицај Милана Савића и уз његов предговор, објавио је свој дневник с пута из 1865. На једрењаку у Америку).

У кући бр. 9, у коју се такође улази из улице Лазе Телечког, на спрату су се налазиле просторије Друштва књижевника Војводине, а у приземном локалу је књижара „Вук Караџић”. И пре рата овде се налазила књижара-антикварница Менахема Папа. Ту су у низу даље разне продавнице. Пре рата у овом делу Главне улице налазила се апотека Владислава Ненадовића, затим колонијалноделикатесна продавница Драгутина Ћурчића, Нишевићева радња са стакларијом и посуђем, помодне трговине браће Миросављевић, Мора Кертеса, као и Жарка Татарског и др.

Последња у том низу је некадашња Ралетићева кућа, бр. 27. На углу Змај Јовине и Милетићеве, бр. 19, је једна од већих једноспратних грађевина на непарној страни. Потиче из времена класицизма. У приземљу има десет отвора за излоге и улазе у локале, на спрату 13 прозора, док су у Милетићевој још четири отвора и четири прозора.

Зграда бр. 21 је једноспратна, са централним улазом под сферним сводовима раздвојеним луковима. На спрату има осам прозора. У згради бр. 23 становали су Светозар Милетић и Јаша Томић са супругом Милицом. Припадала је удовици Марти Кузмановић, а у међуратном и послератном периоду породици Васиљевић. У приземљу је била мануфактурна трговина браће Вучков. Змај-Јовина улица је уређена поводом светског првенства у стоном тенису 1981. године, тада су окречене и освежене фасаде, донекле је враћен њихов старински изглед, а у једном делу улице посађене већ одрасле саднице липе са стране и постављене кружне клупе око дрвећа.

Споменик Јовану Јовановићу Змају, Новосађанину, лекару по професији, али и познатом песнику, преводиоцу, родољубу и покретачу неколико листова, налази се испред Владичанског двора Бачке епархије, на крају улице која носи песниково име. Раније се звала Краља Петра И, а најпре Магазинска. Рад је београдског вајара Драгана Николића из 1984. Бронзана фигура Змаја у природној величини на постаменту је од јабланичког гранита, недалеко од некадашње кафане „Код пужа”, коју је држао Лаза Јеремић, на самом улазу у Лебарски сокак, где је Змај најрадије долазио и седео до зоре. Ове седељке са онима који су ту навраћали описане су у једној песми Светолика Лазаревића, уз податак да је Змај из љубави према своме коњу, што га је целу ноћ чекао испред кафане, дао да се његова кожа одере, кад је угинуо, и чувао је на тавану.