Аврамовић, Димитрије

Аврамовић, Димитрије, сликар, карикатуриста, стручни писац (Шајкаш, 7. III 1815 — Нови Сад, 1. III 1855)

Детињство и младост провео је у Новом Саду где је као ђак ниже гимназије две године (1827. и 1828) учио цртање у цртачкој школи Атанасија Николића. Без обзира на склоност цртању, отац га је дао на трговину коју је убрзо напустио и почео да учи сликарски занат код мало познатог живописца Димитрија Јовановића, а наставио код Алојзија Кастање, Италијана из Мантове, од 1820. настањеног у Новом Саду, и Јоана Иванића, сликара из Петроварадина. Даље усавршавање наставио је у Бечу (1833) копирајући дела старих мајстора. По повратку у Нови Сад радио је иконе и портрете по наруџбинама грађана. За бачког епископа Стефана Станковића копирао је портрете карловачких митрополита и његов портрет у неколико реплика, те му је епископ скромном стипендијом од 100 форинти годишње омогућио да студира (1836—1840) на Сликарској академији у Бечу. Упоредо је радио у атељеу познатог бечког сликара и педагога Фридриха Амерлинга, чије је радове копирао. У Бечу је израдио чувену слику Апотеоза Лукијана Мушицког (1840), на којој романтичарски глорификује националног песничког генија. Слика је настала под непосредним утицајем скулпторског дела италијанског вајара Антонија Канове (надгробни споменик у Бечу Марији Кристини Аустријској). У то време насликао је и неколико портрета савременика, од којих се истиче портрет Вука Караџића. Након завршених студија Караџић му је помогао да 1841. буде изабран да, у новосаграђеној Саборној цркви у Београду, слика иконостас и зидне композиције, подстакавши тако обнову традиције зидног сликарства. Овај обимни посао завршио је до 1845. Истовремено је у Београду сликао портрете: кнеза Михаила Обреновића, митрополита Петра Јовановића, књижевника Симе Милутиновића Сарајлије, професора Димитрија Исаиловића и иконостас капеле старог митрополиског двора а наредне године насликао је иконе иконостаса Карађорђеве цркве у Тополи. У револуцији 1848. учествовао је у политичкој борби против мађарона успелим политичким карикатурама, које су литографисане у Књажевској српској каменорезници у Београду, и оне су прва политичка карикатура код Срба. Карикатуре је радио и касније и објављивао их у листовима: Шумадинка, Подунавка, Шаљивац и Седмица.

Како у Београду није више добијао веће сликарске послове, са породицом се 1852. стално настанио у Новом Саду. Одмах је добио да слика иконостас, сводове и зидове ман. Раванице у Врднику (1852—1853), потом престоне иконе и две мање иконе за Христов гроб српске цркве у родном Шајкашу (1854). Последњи погођени посао са Црквеном општином у Футогу, сликање цркве Свети Врачеви, није успео да обави јер је изненада умро од срчане капи у четрдесетој години живота. Сахрањен је у Новом Саду код некадашње Јовановске цркве.

Стилска припадност његовог уметничког дела је двојака. Ране портретске радове одликује класицистичка строгост цртежа и уздржаност колорита, док је у каснијим радовима заокупљен колористичким и светлосним односима. Знатно обимније црквено сликарство, светлог и меког колорита, стилски је блиско схватањима бечке назаренске школе; оно садржи опште карактеристике назаренских ликовних формула које имају обележје раног романтизма. За време боравка у Србији показао је посебно интересовање за српске средњовековне споменике и оновремену српску народну ношњу. Да би проучавао српске старине, 1846. обишао је манастире Манасију и Раваницу, а 1847, уз новчану помоћ владе Србије, и Свету Гору. Након ових путовања објавио је две књиге: Описаніе древностій у Светой (Атанской) Гори, са тринаест литографисаних таблица, и Света Гора са стране вере, художества и повестнице. У првој књизи су преписи повеља српских владара и слике застава, печата, пехара, посуђа и ношње, а у другој описи светогорских манастира. Преводио је са немачког и објавио неколико посебних публикација чији је садржај морална поука. Сарађивао је (1843—1855) у више периодичних публикација: Сербски народни лист (неколико преведених одломака из Винкелманове Историје древне уметности (Geschichte der Kunst der Altertums), Подунавка и Седмица (чланцима о српској старини). Децембра 1847. изабран је за дописног члана Друштва српске словесности.

ДЕЛА: сликарска: Портрет Вука Караџића, 1840, НМБ; Иконостас капеле старог митрополитског двора, 1844, сада у капели Медицинског факултета у Београду; Иконостас Карађорђеве цркве у Тополи, 1846, сада у цркви у Горњој Трешњевици; Иконостас, сводови и зидови ман. Раванице у Врднику (1852—1853); иконе за Христов гроб цркве у Шајкашу; књиге: Описаніе древностій у Светой (Атонской) Гори, с XIII литографираны таблица, Београд 1847; Света Гора са стране вере, художества и повестнице, Београд 1848. ЛИТЕРАТУРА: Иван Кукуљевић Сакцински, Словник умјетниках југословенских, св. 1, Загреб 1858, 14; М. Димитријевић, Живот Димитрија Аврамовића, сликара, Јавор, 1892, бр. 49, 769—772; Знаменити Срби XIX века, II, уредник Андра Гавриловић, Загреб 1903, 12—13; Вељко Петровић, Милан Кашанин, Српска уметност у Војводини, Нови Сад 1927, 104—105; Павле Васић, Димитрије Аврамовић, УП, Београд 1940, св. 8, 234—242; Миодраг Коларић, Класицизам код Срба, I, Београд 1965, 142—152; Павле Васић, Димитрије Аврамовић, Београд 1970; Миодраг Јовановић, Српско сликарство у доба романтизма, Нови Сад 1970, 415—426; Бранко Вујовић, Уметност обновљене Србије: 1791—1848, Београд 1986, 267; Миодраг Јовановић, Међу јавом и мед сном, Београд 1992, 219—224; Бранко Вујовић, Саборна црква у Београду, Београд 1996, 76—133. О. Микић